Чувени нобеловац и ирски писац Џорџ Бернард Шо није крио одушевљење српским језиком и ћириличним писмом, које је називао “најсавршенијим писмом на свету”. Штавише, у свом тестаменту оставио је чак 367.000 фунти ономе ко успе да поједностави енглеску абецеду по узору на српску азбуку. Верујући у логичност, економичност и прецизност ћирилице, Шо је сматрао да би енглески језик добио на јасноћи када би преузео сличан систем писања.
Џорџ Бернард Шо био је један од најхрабријих и најдуховитијих писаца свог времена, али и човек који се документовано дивио српском језику и култури. Његов боравак у Црној Гори јуна 1929. године оставио је бројне анегдоте и утиске, које су забележиле тадашње новине “Народна свијест”.
– Бојао сам се да ће ме Црногорци овдје убити само да ме оробе – изјавио је Шо, али је затим, очаран лепотом и гостопримством, додао:
– Кад тамо они мене надарила њихова красна и артистична народна ношња. Из извјесних разлога сада ми је драго што сам дошао у Црну Гору.
Посетивши Његошеву капелу на Ловћену, Шо је, задивљен призором, поставио себи питање:
-Да ли сам у рају или на Месецу?-
Његова духовитост, мудрост и проницљивост остале су запамћене у бројним цитатима који се и данас често наводе:
• Запамти, пријатељу: све што можеш да купиш новцем већ је јефтино
• Снови се остварују само оптимистима. Песимисти имају ноћне море.
• Сада када смо научили да летимо као птице и пливамо као рибе, остало нам је још само да научимо да живимо на земљи као људи.
• Искреност и лојалност су скупи поклони које не треба очекивати од јефтиних људи.
• Покушајте да добијете оно што волите, или ћете бити приморани да волите оно што добијете.
• Људе највише занимају ствари које их се уопште не тичу.
Мало је познато да је Шо једну од својих првих књижевних слава стекао драмом „Оружје и човек“, комедијом написаном на тему романтичне љубави током Српско-бугарског рата 1885. године. Тај комад остао је значајан не само у оквиру европске драматургије, већ и као показатељ Шоовог трајног интересовања за Балкан и његове народе. Његово дивљење према српској култури, језику и ћирилици остало је трајно забележено – као омаж једног великог ума једном малом, али изузетно поносном народу.
