Верници прилог доживљавају као дар Богу и заједници, а не као обавезу.
Верници при одласку у цркву и целивању иконе неретко праве грешке, а да тога нису ни свесни. Вероватно је свако од нас макар једном ставио новац на икону након целивања, а то је већ погрешан потез.
Новац се никада не ставља директно на икону, јер је она светиња и треба да остане чиста. Уместо тога, у црквама постоје посебне кутије или корпице поред икона, где се прилог оставља дискретно. Износ није прописан – може бити симболичан, мали или већи, али увек је важнија намера него сама сума. Верници прилог доживљавају као дар Богу и заједници, а не као обавезу.
Сам тренутак приласка икони обично изгледа овако: верник се прекрсти, наклони, целива икону и у тишини изговори кратку молитву или захвалу. Ако жели да остави прилог, учиниће то у кутији поред иконе, без показивања или наглашавања. Све се одвија достојанствено, у миру и тишини, јер се верује да Бог гледа срце, а не висину прилога.
На тај начин, посета икони постаје спој молитве, поштовања и скромног даривања – чин који повезује верника са светињом, али и са заједницом којој црква помаже кроз прикупљене прилоге.
Како се правилно целива икона
Када верник уђе у храм, прилазак икони почиње тихим и достојанственим стајањем пред светињом. Најпре се два пута прекрсти и направи мали поклон, затим се целива икона, па се поново прекрсти и поклони. Овај редослед није строго прописан, али се сматра уобичајеним начином показивања поштовања.
Важно је знати кога икона представља. Ако је то икона Христа, целива се рука или нога, никада лице. Код иконе Богородице или светитеља целива се рука, док се код икона које приказују нерукотворени образ Христов или главу Светог Јована Крститеља целивају власи. Тиме се показује поштовање према светињи, али и избегава гест који би могао да се схвати као неприличан.
(ЛепаиСрецна)
БОНУС ВИДЕО:
