Vernici prilog doživljavaju kao dar Bogu i zajednici, a ne kao obavezu.
Vernici pri odlasku u crkvu i celivanju ikone neretko prave greške, a da toga nisu ni svesni. Verovatno je svako od nas makar jednom stavio novac na ikonu nakon celivanja, a to je već pogrešan potez.
Novac se nikada ne stavlja direktno na ikonu, jer je ona svetinja i treba da ostane čista. Umesto toga, u crkvama postoje posebne kutije ili korpice pored ikona, gde se prilog ostavlja diskretno. Iznos nije propisan – može biti simboličan, mali ili veći, ali uvek je važnija namera nego sama suma. Vernici prilog doživljavaju kao dar Bogu i zajednici, a ne kao obavezu.
Sam trenutak prilaska ikoni obično izgleda ovako: vernik se prekrsti, nakloni, celiva ikonu i u tišini izgovori kratku molitvu ili zahvalu. Ako želi da ostavi prilog, učiniće to u kutiji pored ikone, bez pokazivanja ili naglašavanja. Sve se odvija dostojanstveno, u miru i tišini, jer se veruje da Bog gleda srce, a ne visinu priloga.
Na taj način, poseta ikoni postaje spoj molitve, poštovanja i skromnog darivanja – čin koji povezuje vernika sa svetinjom, ali i sa zajednicom kojoj crkva pomaže kroz prikupljene priloge.
Kako se pravilno celiva ikona
Kada vernik uđe u hram, prilazak ikoni počinje tihim i dostojanstvenim stajanjem pred svetinjom. Najpre se dva puta prekrsti i napravi mali poklon, zatim se celiva ikona, pa se ponovo prekrsti i pokloni. Ovaj redosled nije strogo propisan, ali se smatra uobičajenim načinom pokazivanja poštovanja.
Važno je znati koga ikona predstavlja. Ako je to ikona Hrista, celiva se ruka ili noga, nikada lice. Kod ikone Bogorodice ili svetitelja celiva se ruka, dok se kod ikona koje prikazuju nerukotvoreni obraz Hristov ili glavu Svetog Jovana Krstitelja celivaju vlasi. Time se pokazuje poštovanje prema svetinji, ali i izbegava gest koji bi mogao da se shvati kao nepriličan.
(LepaiSrecna)
BONUS VIDEO:
