Син легендарног Бате Живојиновића поводом десет година од смрти оца, испричао је непознате детаље о њему, али и и последњим данима који су били тешки и емотивни.
Легендарни југославенски глумац Велимир Бата Живојиновић напустио нас је пре десет година, а иза себе је велики број филмски и серијских остварења, али и и неутешну породицу.
- Десет година од Батине смрти је један, заправо, симболичан број, који сам по себи намеће неку врсту сећања, односно рекапитулације његовог живота. Помен је организован у порти цркве Свете Тројице у Кораћици, где су сахрањени он и мајка. Окупили су се пријатељи и родбина, а затим је организован ручак, као и у било којој другој српској породици. Није било никаквог спектакла, ни Бата, а ни Лула то не би желели – казао је на почетку разговора Миљко Живојиновић.
Он је додао да је Батин потенцијал препознат и ван граница Србије.
- Он је у четири узастопне године играо главне улоге у три наслова номинована за Оскара: “Три”, “Скупљачи перја” и “Битка на Неретви”. Наравно да се поставило питање: Чекај, ко је глумац који носи ове филмове? Добијао је разне понуде из иностранства, а највише је жалио што није прихватио главну улогу у Оскаром награђеном филму “Рат и мир”, Сергеја Бондарчука. Материјалне ствари и лажни сјај Холивуда нису га занимали. Бати је било најважније да буде у Кораћици са својим пријатељима, да пече ракију и окреће ражањ, да живи. При том, уз себе је имао једну Лулу – наглашава Миљко Живојиновић.
Лула је била лепотица за којом је цео Београд уздисао
На питање да ли је његова мајка Лула могла да прати Батин ритам, Миљко каже;
- Обратно, колико је он могао да прати њен ритам. (смех) Кад су почели да се забављају Лула је била првак Београда у рокенролу, играла је кошарку у Звезди. Анкица Жарковић, мамина сестра од тетке, причала ми је да је Лула била лепотица за којом је цео Београд уздисао. Она је, пак, са 17 година изабрала седам година старијег Велимира. Сув, мршав, сиромашан. Породица није могла да се начуди. “Ви не знате колико је он духовит, колико је са њим лепо,” говорила им је.
– Бата је, рекао бих, био њен “пројекат”, из сенке је “изгурала” да постане то што јесте. Једно другом су давали енергију. У јеку популарности Бати је свакодневно стизало небројено много писама, а њој није било тешко да сваки дан иде до поште и његовим обожаваоцима шаље фотографију и аутограм. Озбиљно се бавила каријером мог оца.
Миљко је открио да ли су долазили фанови испред његовог дома.
– Дешавале су се и много лепе и много ружне ствари. Људи су знали да Бата станује у Интернационалних бригада 11, на трећем спрату и нису се устручавали да позвоне. Често су долазила деца из краја, а он би их увео и потписао блокчиће које су спремили. Са друге стране, неколико пута се десило да зазвони телефон и неко јави “Бата је погинуо у саобраћајној несрећи”. Шта да вам кажем, научите да живите са сазнањем да има свакаквог света. Морам рећи и то да је Бата изузетно поштовао новинарску професију. Говорио је: “Без новинара ја не постојим. Нек се пише, макар и лоше. Најгоре је кад се не пише ништа.”
Он је открио како су изгледали последњи Батини дани.
– Ја сам од 2007. године до његове смрти био у Француској, нисам могао да долазим у Србију. За то време он је код мене био три пута, по неколико дана. Није волео да иде ван земље, осим ако није имао неки посао. Био је код мене и кад је кренуо на Кубу да лечи гангрену код чувеног професора Монтекина, до којег је дошла моја сестра Јелена која тамо живи. Захваљујући њему, живот му је продужен за још девет година. Преминуо је у болници 2016. Ћерка Дина ме је позвала на вибер и рекла да се Бата гаси и неће још дуго издржати. Требало је да се поздравимо. Тешко је говорио, али био је ведар до краја. Није дозволио да га савлада ни старост, ни болест. Пустио сам песму “Мој галебе”, Оливера Драгојевића, коју смо целог живота слушали на путу за море. Уз ту песму смо се и растали – открива Миљко Живојиновић.
БОНУС ВИДЕО:
