Обично посматрање природних појава може имати утицај на нашу психу, отпорност, сан, али и на начин на који се понашамо према другим људима.
Када посматрамо залазак сунца, често доживљавамо емоцију коју психолози називају осећајем страхопоштовања и дивљења. Она се јавља када се сусретнемо са нечим толико великим, лепим или моћним да превазилази наше уобичајено разумевање света. Не мора бити реч само о природи – исти осећај могу изазвати величанствено уметничко дело, изузетан људски успех или рођење детета.
Према Мишел Шиото професорки социјалне психологије на Универзитету Аризона Стејт, ова емоција има једну веома значајну особину. Она објашњава да један од најпоузданијих ефеката осећаја дивљења јесте тренутни осећај сопствене маленкости. Тада схватамо да наше свакодневне бриге и проблеми нису толико велики у ширем контексту света, што може имати позитиван утицај на ментално здравље.
Повратак у садашњи тренутак
Многи људи имају навику да стално усмеравају пажњу на себе и сопствене мисли, што често води ка зачараним круговима негативног размишљања.
Снажан доживљај попут посматрања заласка сунца може да преусмери пажњу. Мозак престаје да се фокусира на свакодневне проблеме и окреће се ономе што се дешава управо испред нас.
На тај начин прекида се ток негативних мисли и враћамо се у садашњи тренутак.
Истраживања показују да људи након оваквих искустава чешће помажу другима, имају већу жељу да се укључе у волонтирање и чешће осећају да њихов живот има дубљи смисао.
Тражите мале тренутке чуда
Ефекат није само тренутни. Истраживања указују да редовно доживљавање оваквих тренутака може имати дугорочне позитивне последице.
Једна студија показала је да су људи који су током пандемије чешће осећали дивљење према свету око себе лакше подносили акутни и дуготрајни стрес.
У другом истраживању научници су пратили старије особе које су током петнаестоминутних шетњи имале задатак да свесно траже тренутке који изазивају осећај дивљења. Није било потребно ништа спектакуларно – довољан је био необичан одсјај светлости кроз дрвеће, лепота јесењег лишћа или осмех детета.
После осам недеља, учесници су своје шетње описивали много позитивније од контролне групе која није имала овај задатак.
Занимљива разлика примећена је и на фотографијама које су учесници правили током истраживања. Они који су обраћали више пажње на лепоту око себе почели су више да се смеју на фотографијама и заузимали су мањи део кадра, остављајући више простора природи.
То није значило да су имали мање самопоуздања. Напротив, само су на тренутак престали да себе стављају у центар света и осетили већу повезаност са окружењем.
(Женски магазин)
БОНУС ВИДЕО
