Савет Светог Антонија сваки човек увек би требало да има на уму.
Свети Антоније Велики био је хришћански аскета који је живео у Египту у 3. и 4. веку. Сматра се оцем пустињачког монаштва и хришћанског монаштва уопште.
Антоније је рођен око 251. године у селу Коми, близу Хераклеје у горњем Египту. Младост је провео у Александрији. Имао је богате родитеље који су били побожни коптски хришћани и одрастао је у благостању и изобиљу. Од раног детињства његова тиха природа одаљавала га је од друге деце и дечје игре, задржавајући га у дому код побожних родитеља који су га брижљиво чували и с којима је често одлазио на богослужења у цркву и волео да му читају поучне књиге. Није похађао школу, па никад није научио читати ни писати. Кад је имао осамнаест година, умрли су му и отац и мајка, оставивши му у наследство све своје богатство.
Разделио богатство и посветио се вери
По смрти родитеља, он је, као старији, био дужан да преузме управљање домаћинством и издржавање малолетне сестре. Међутим, он је пожелео да напусти све. У тој одлуци су га учврстиле речи Светог писма: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу.“ (Мт.19,21). Антоније је захваћен Светим Духом дословно схватио и на себе применио оно што је у цркви чуо.
Био је невероватно мудар
Премда није имао никакво светско образовање, Антоније је био изузетно мудар човек. Једном га неки философ упита: "Из каквих си ти књига поцрпио знање о високим истинама које проповедаш"?
А свети Антоније не говорећи ни реч, једном руком показа на небо, а другом земљу.
"Грци иду у туђе крајеве и плове преко мора да би изучили науке, а нама није потребно да идемо у туђе крајеве ради царства небеског, нити да пловимо преко мора због врлина", говорио је.
Једном приликом су код њега дошли неки философи у намери да га надмудре, јер су знали да је био неписмен и нешколован. Али Антоније њих упита: "Шта има првенство, ум или ученост? И шта је узрок чега: ум учености или ученост ума?".
Када му философи одговорише да ум има првенство над ученошћу, Антоније им одговори: "Сада схватате да човек развијеног ума нема потребе за ученошћу."
Разборити нису они који су изучили изреке и списе древних мудраца, него они разликују добро од зла, те оно што је рђаво и по душу штетно избегавају, а оно што је добро и за душу корисно усрдно ишту и чине уз велику благодарност Богу.
Људи су му веровали јер је говорио делима
Он је објашњавао да је немогуће да човек одједном постане добар и мудар, већ једино старањем, бављењем, искуством, временом, подвигом и тежњом за чињењем добра. Људи су веровали његовим поукама, јер је његов живот, као живи доказ, стајао иза сваке његове речи. Антоније је такође учио да се непрестано треба сећати смрти.
Свако јутро када устанемо треба мислити да нећемо дочекати вече, и пре него што легнемо треба мислити да се нећемо пробудити. По природи није позната граница нашег живота, нити се зна колико нам оставља промисао. Живећи свакодневно са таквим расположењем ми нећемо ни грешити, ни имати похоту, нити се на кога гневити, нити гомилати богатство на земљи.
У данашње време када су материјале ствари постале многима важније од духовних, сусрећемо се са мањком емпатије, док себичност расте из дана у дан. Право је богатство имати људе поред себе који ће знати са вама и да причају, и да ћуте, и да вашу слабост не користе.
Зато је свети Антоније стално говорио људима око себе:
"Не откривај свима помисли своје, него само онима који вам могу излечити душу. Према свима будите пријатејски расположени, али нека вам не буде свако саветник".
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
