Истраживања спроведена широм Европе сугеришу да стање мизофоније „дели гене“ са анксиозношћу, депресијом и посттрауматским синдромом (ПТСП).
Док се већина људи осећа непријатно када неко турпија нокте, они који пате од мизофоније могу имати једнако интензивну реакцију на звукове као што су, хркање, дисање и жвакање. Истраживања сугеришу да је мизофонија распрострањенија него што се мислило.
Психијатар са Универзитета у Амстердаму Дирк Смит и његове колеге анализирали су генетске податке из Конзорцијума за психијатријску геномику, потом "УК Биобанк" и "23андМе" база података, и открили да људи који су пријавили да имају мизофонију, имају већу вероватноћу да имају генетску слику као и људи са психијатријским поремећајима, и оболелима од тинитуса и ПТСП-а.
„Налази би могли да укажу на заједничку неуробиолошку поставку, а то би могло да сугерише да би се технике лечења које се користе за ПТСП такође могле користити за мизофонију“, наводе истраживачи у свом раду.
То не значи да мизофонија и ова друга стања морају нужно имати заједничке механизме, већ да неки од генетских фактора ризика могу бити слични.
Једно претходно истраживање је показало да људи који имају мизофонију имају и већу вероватноћу да пате од стања као што су чест осећај забринутости, кривице, усамљености али и од неуроза.
Реакције на звук крећу се од иритације и љутње, до узнемирености која озбиљно омета свакодневни живот.
С друге стране, показало се да људи са поремећајем аутистичног спектра (АСД) ређе пате од мизофоније, што је неочекивано јер особе са аутискичним спектром поремећаја имају смањену толеранцију на звукове.
„Наши резултати сугеришу да су мизофонија и АСД релативно независни поремећаји у погледу генетичким варијација. То отвара могућност да разматрамо и друге облике мизофоније, који су углавном вођени бесом или другим негативним изражавањем емоција", пишу истраживачи у свом раду.
Иначе, звуци-окидачи зависе од одређених особина личности.Смит и колеге упозоравају да су њихови подаци углавном засновани на истраживањима у оквиру европских популација, тако да се исте везе можда не би појавиле у другим народима.
Ипак, студија је пружила назнаке о томе где би даља истраживања могла да се фокусирају на проналажење биолошког механизма који стоји иза мизофоније.
Истраживање је објављено у часопису Фронтиерс ин Неуросциенце.
(РТС)
БОНУС ВИДЕО
