Кристина је љубав тражила преко граница, култура и вере, а пронашла себе тек када је остала сама.
Када је имала свега 16 година, Кристина је срела мушкарца који јој је променио живот из корена. Био је старији, мистериозан и потпуно различит од свега што је познавала. Џума, Масаи ратник из Кеније, наступао је у Енглеској као део традиционалне плесне трупе, а њихов сусрет иза сцене запечатио је њену судбину.
Родитељи су је одговарали, околина чудила, али Кристина није марила. Љубав јој је била важнија од правила. Пратила је Џуму из града у град, из једног живота у други. Када му је виза истекла, а повратак у Африку постао неизбежан, Кристина је била спремна да се уда – одмах, без великог венчања, без припрема, без гаранција.
Иако су се венчали у Великој Британији, Џума је убрзо депортован назад у Кенију. Кристина је остала сама, трудна, у родном Линколнширу. Комуницирали су телефоном, виђали се повремено, чекали документа, правду и спајање породице.
Шест година су водили борбу са бирократијом. Она – упорна и заљубљена, он – упоран и амбициозан. На крају је успео да добије право боравка. Био је то тренутак победе. Или је барем тако изгледало.
- Сви су мислили да нећемо успети. Мој отац није хтео ни да дође на венчање. Али успели смо... или сам бар тада тако веровала.
Превисока цена љубави
Иза затворених врата, ствари су се мењале. Умор, разочарања, године раздвојености – све је оставило траг. А онда је стигао ударац који Кристина није очекивала: сазнала је да јој је муж био неверан.
- Сломио ми је срце. Цео свет ми се срушио. Ја сам њему била верна, потпуно. Нисам могла да опростим.
Било је то болно, неочекивано, коначно. Након једанаест година брака, растали су се. Не због папира, језика, различитих култура. Већ због издаје.
Нови почетак
Током брака, Кристина је прешла у ислам како би подржала Џуму. Пратила га је и у веру, једнако искрено као што је пратила и љубав. Али након развода, вратила се хришћанству и пронашла мир у цркви, певајући у хору и проводећи време са породицом.
Преселила се назад у свој родни крај, ближе родитељима, и посветила се одгајању сина – јединог, како каже, ког ће икада имати.
- Сама сам, али не осећам се усамљено. Имам сина, имам мир. И више ми не треба ништа друго.
Кристинина прича је подсвесни шапат свима који верују у љубав као апсолутну истину. Понекад ни жртва, ни вера, ни упорност не значе да ће неко остати заувек. Ипак, из туге је израсла снага. Снага да се опрости, оде и пронађе себе.
- Влада нам је дала право да се венчамо, а онда га депортовала. Правила су нас готово уништила. А онда је он учинио оно што правила нису могла – разбио је поверење.
Данас, уместо егзотичне љубави – бира једноставан живот. Без маски, без сценарија. Само она и њен син.
(Жена.рс)
