Њена филозофија моде била је више од тренда – била је поглед на свет
Дајана Вриленд није била обична жена из света моде – она је била модни кустос, визионар и архитекта.
Њено име је синоним за луксуз, дрскост и безграничну креативност, а њена филозофија моде била је више од тренда – била је поглед на свет. У доба када су магазини обликовали не само модне преференције, већ и друштвене норме, Дајана је редефинисала шта значи бити индивидуалан, храбар и незабораван. Свака страница коју је дотакла носила је печат њене личности, а њено наслеђе и даље живи, инспиришући генерације да сањају одважно и стварају без ограничења.
Њена прича, међутим, почиње много пре него што је крочила у редакцију Харпер’с Базаар-а у детињству у Паризу, где се први пут суочила с контрастима између савршене спољашњости и унутрашње борбе која ће је обликовати у једну од најутицајнијих жена у историји моде.
Рођена као Дајана Далзил 1903. године, одрасла је у породици где је луксуз био свакодневица, али су односи били далеко од савршених. Њена мајка Емили често ју је критиковала због изгледа, што је можда био разлог зашто је касније развила опсесију лепотом и стилом – као средство да свету покаже сопствену вредност.
Пресељење породице у Америку током Првог светског рата отворило је ново поглавље за Дајану. Након удаје њен мајке за Банкрофта Вриланда, њен софистицирани стил и харизма привукли су пажњу друштвене елите Њујорка. Ипак, кључни тренутак догодио се када је 1936. године добила позив да се придружи тиму Харпер’с Базаар УСА. Уредница Кармел Сноу препознала је њен дар за моду и дала јој место саветнице за стил – позицију коју је Дајана претворила у платформу за редефинисање естетике магазина
У оквиру чувеног сегмента „Wхy Дон’т Yоу…“ (Зашто не бисте?), Дајана је читаоцима пружала духовите и неконвенционалне предлоге, попут: „Зашто не обојите божићно дрвце у бело и украсите га наранџастим куглама?“ или „Зашто не носите розе сатенску блузу испод крзна?“ Њене идеје биле су синоним за маштовитост и луксуз, а истовремено су померале границе конвенционалног размишљања.
Икона стила и вечна инспирација
Дајана Вриленд је поседовала јединствен осећај за детаље. Њена црвена дневна соба, позната као „Гарден ин Хелл“ (Башта из пакла), била је оличење њеног театралног приступа животу. Носила је парфем попут оружја, веровала у снагу црвене боје, и тврдила да су несавршености оно што чини особу незаборавном.
Њен стил био је дрзак, али никад екстравагантан – комбинација минимализма и драматике која је постала ванвременска. Управо зато што није пратила трендове, већ их је стварала, њена естетика је остала релевантна и данас.
Током три деценије у Харпер’с Базаар-у, Дајана је унапредила начин на који магазини комуницирају моду. Њена способност да открије таленте била је легендарна; радила је с фотографима попут Ричарда Аведона, а њен уреднички осећај утицао је на будуће генерације стилиста и уредника.
Након успеха у Харпер’с Базаар-у, прешла је у Вог, где је трансформисала магазин у глобални симбол софистицираности. Није била само уредница, већ и кустос моде – уметност, историја и култура увек су се прожимале у њеном раду.
Дајана Вриленд није била само уредница, била је феномен
Дајана је написала неколико књига, укључујући мемоаре Д.В., који пружају увид у њен ексцентрични ум и незабораван живот. Њене речи одишу шармом и хумором, а читаоце инспиришу да моду посматрају као уметничку форму.
Свет је Дајану доживљавао као силу природе – жена која је храбро носила своје визије, с вером у лепоту и индивидуалност. Њена реченица: „Најважнија ствар у животу је осећај – морате осетити све што радите,“ остаје суштина њеног приступа моди и животу.
Додатни увид у њен живот доноси документарац "Тхе Еyе Хас то Травел" (Око мора да путује) из 2011. године, режиран од стране Лизе Имордино Вриленд , њене унуке по браку. Филм је савршена ода Дајани и њеном револуционарном приступу моди и животу. Кроз архивске снимке, интервјуе и Дајанине незаборавне изјаве, документарац осветљава не само њен рад у Харпер’с Базар-у и Вог-у, већ и њену личност – ексцентричну, духовиту, храбру. Наслов филма, инспирисан њеном филозофијом да „око мора да путује“, савршено сажима њену мисију: померати границе, откривати лепоту тамо где је други не виде и инспирисати свет да гледа даље.
Њена моћ да инспирише, њен неоспорни укус и храброст да се разликује чине је безвременом иконом. Њен утицај није само у томе што је обликовала модну индустрију, већ и у томе што нас је научила како да модом причамо сопствену причу.
Свет је обожавао Дајану јер је она обожавала свет – у свој његовој разноликости, лепоти и чаролији.
Никада није била лепа, али су је сви описивали да је имала "оно нешто."
Љубавна прича Дајане и њеног Томаса Рида
Она је вешто одвајала породичан и послован живот иако је њен муж увек био уз њу. Такву жену сигурно није било лако пратити. Њих двоје ће у америчкој историји заувек биит упамћени као пар који је уважавао једно другог, чије су мисли и запажања веома важни и чијем стилу се и дан данас диве многи.
Њеног супруга у књигама, филмовима и документарцима о њој готово и да нема. Томас Рид Вриленд је био господин који ју је инспирисао и волео током 43. године дугог брака.
1922. године је била објављена чак два пута у магазину Вог и то на листи најбоље обучених утицајних жена (богатих наследница), а већ следеће године је била представљена друштву, на чувеном Њујоршком дебитантском балу. Њено представљање друштву је дошло у прави час, пошто је већ на првом путовању у Саратоги, Дајана упознала Рида, младића који је управо завршио студије на престижном Јејлу.
- То је била љубав на први поглед. Ништа није могло да поквари моју срећу. Поред Рида сам се осећала прелепом.
Били су пресрећни - то је било најлепше лето у Дајанином животу! И без много одуговлачења, венчање је било заказано за март.
Око њиховог венчања, огроман скандал је задесио Дајанину породицу. Њена мајка је одлучила да се разведе од њеног оца што је у то време, посебно у тим богатим круговима-било неопростиво. То је резултирало малим бројем људи који су дошли у цркву на Менхтну где су Дајана и Рид Вриленд разменили завете. Од тада, на жалост, Дајана и њена мајка више никада нису проговориле.
Ипак, Дајана и Рид су били одлучни у томе да им тај скандал не квари срећу и због тога су одлучили да се преселе у колибу надомак Њујорка где су основали своју породицу у једноставном и шармантном окружењу далеко од ужурбаности града Њујорка. У браку су добили двојицу синова.
После неколико година, Рид је добио пословну понуду у Лондону, па су преселили свој живот у Велику Британију, где је Дајана убрзо отворила свој бутик са скупоценим доњим вешом. Продавница је постала преко ноћи веома популарна, чак је Волис Симпсон неколико пута пазарила свилене комплете и доњи веш. Дајана је у шали умела касније да прича како је њен веш умало срушио монархију.
Време које су провели у Лондону је било невероватно. Дружења са Сесил Битоном и Валис Симпсон.
1933. године Дајана и Рид ипак одлучују да се врате у Америку. Новац је нестајао, а начин живота који су живели у Лондону више није могао финансијски да се поднесе. Уместо да очајава, Дајана је одлучила да заврне рукаве.
Уз помоћ својих веза и познанстава али и стила и знања било је логично да ће се веома брзо снаћи у свету моде. Остало је историја.
Дајана и Рид су наставили да живе гламурозан живот у Њујорку, а 1955. године су се уселили у веома луксузан стан на Парк Авенији.
Све што су Рид и Дајана радили, јели, пили, носили, радили су са стилом.1960. године магазин Есквајер је именовао Рида као једног од најбоље одевених мушкараца у Америци.
"Од када сам се удала (18) док нисам кренула на посао 1937. године, дакле 12 година - ја сам читала. Рид и ја смо читали једно другом наглас, што је било фантастично. "
1966. године, Рид је добио рак дебелог црева. Једном, снажан и елегантан џентлмен изгубио је свој лик и дух за само неколико месеци. Дајана, иако је била презаузета у магазину, проводила је све своје време поред њега.
Потребна је посебна врста мушкарца који несебично даје своју подршку и љубав само једној жени целог свог живота. Он је био њен ветар у леђа и доказ да то што је била "ружна" не значи и да не може да буде срећна у животу, као што ју је мајка учила. А била је срећна.
