Зимски распуст је кључан за развој деце – кретање, игра и боравак напољу јачају мозак, пажњу и способност учења
Зимски распуст би, по својој суштини, требало да буде време одмора, породичне блискости и безбрижне игре. Дани без школских обавеза замишљени су као прилика да се дете регенерише, физички и ментално. Међутим, реалност је често сасвим другачија. Уместо игре на снегу, санкања и дружења, велики део распуста проведе се испред телевизора, таблета и мобилних телефона.
Др Ранко Рајовић, специјалиста интерне медицине, магистар неурофизиологије и доктор спортских наука, упозорава да овакав „одмор“ не обнавља дечји мозак, већ га додатно пасивизира. Екрани умирују дете на кратко, али дугорочно умањују његову способност размишљања, пажње и самосталности.
Дете током распуста не треба оптерећивати школским градивом, али једнако је штетно препустити га потпуној пасивности. Кључ здравог одмора лежи у равнотежи — у игри, кретању и контакту са другом децом. Трчање, скакање, грудвање, санкање и боравак напољу стимулишу развој мозга на начин који ниједна апликација не може да замени.
Управо зимски распуст пружа родитељима драгоцену прилику да помогну деци која имају проблема са пажњом и концентрацијом, а таквих је данас, нажалост, све више.
Зашто деца све теже задржавају пажњу
У Европи и региону све чешће се говори о појави коју стручњаци називају хиперпажња. Реч је о стању у којем дете не може да се фокусира дуже од десет до петнаест минута. Узрок томе није лењост, нити мањак интелигенције, већ начин на који се савремени мозак стимулише.
Деца свакодневно гледају брзе видео-садржаје, играју игрице које се смењују у секундама и непрестано мењају изворе информација. Мозак прима огромну количину података, али их обрађује површно. Не остаје довољно времена за дубље размишљање, повезивање информација и њихово трајно памћење.
Због тога дете не може да учи пола сата без прекида, тешко прати дужа објашњења и брзо губи интересовање. Последице су већ видљиве у школама — свака нова генерација има слабију концентрацију, сиромашнији речник, слабије опште знање и све веће потешкоће са читањем, писањем и слушањем.
Зашто је досада важна за развој детета
Једна од највећих разлика између данашње деце и њихових родитеља јесте однос према досади. Раније генерације су биле приморане да саме пронађу начин да испуне време. Данас је довољно пружити детету екран и проблем наизглед нестаје.
Међутим, управо у досади настаје креативност. Када дете нема готову забаву, оно почиње да размишља, измишља игре, повезује идеје и развија самосталност. У тим тренуцима мозак ради најинтензивније.
Ако детету стално нудимо готова решења и не дозволимо му да му буде „досадно“, одузимамо му прилику да развија важне менталне способности. Зато је важно да родитељи не решавају сваки тренутак дететове досаде, већ да му дају простор да само пронађе начин да се забави — кроз игру, кретање и машту.
Зимски распуст не мора да буде савршен, али може да буде користан. Мање екрана, више кретања и мало досаде често су најбољи поклон за развој дечјег мозга.
Зимски распуст и кретање – зашто је покрет кључан за развој мозга
Зимски распуст често доноси једну невидљиву опасност – драстично смањење физичке активности. Хладно време, краћи дани и навика боравка у затвореном простору додатно гурају децу ка екранима, а тело и мозак остају у стању пасивности. Стручњаци упозоравају да такав начин живота директно утиче на развој дечјег мозга.
Наука је јасна: мозак се развија кроз покрет. Сваки скок, трчање, пењање, балансирање и окретање активирају различите мождане центре и стварају нове нервне везе. Управо кроз кретање долази до повезивања регија мозга које су касније задужене за размишљање, памћење, концентрацију и решавање проблема.
Када дете нема довољно кретања, нервни путеви остају слабије развијени. Последице се не виде одмах, али се касније испољавају кроз проблеме са пажњом, учењем, памћењем и организацијом мисли. Зато зимски распуст не би смео да буде период потпуног мировања, већ време другачије, али подједнако интензивне игре.
Колико кретања је заиста потребно детету
Препоруке стручњака су врло конкретне. Дете од пет година требало би свакодневно да пређе најмање пет километара кроз игру и спонтано кретање, док дете од десет година треба да достигне око десет километара дневно. То не подразумева лагану шетњу по тржном центру или одлазак до продавнице, већ активну игру.
Грудвање, санкање, клизање, трчање по дворишту или игралишту, прескакање препрека и игре на снегу представљају идеалан облик физичке активности. Оне истовремено јачају тело, развијају координацију и стимулишу мозак. Деца тада не вежбају само мишиће, већ и способност планирања, процене простора и брзог доношења одлука.
Генетика није довољна – окружење одлучује
Многи родитељи верују да је интелигенција углавном наследна и да дете „или има потенцијал или нема“. Међутим, савремена наука показује да генетика представља само основу – потенцијал који без правог окружења може остати потпуно неискоришћен.
Дете може имати изузетне генетске предиспозиције, али ако одраста без кретања, игре, разговора, изазова и подстицаја, те способности неће доћи до изражаја. Посебно су важне прве године живота, а стручњаци истичу да породично окружење има пресудну улогу у првих шест година.
Управо тада се постављају темељи за касније учење, концентрацију и емоционалну стабилност. Зимски распуст може бити драгоцен период за јачање тих темеља.
Једноставан, али важан показатељ развоја
Један од занимљивих показатеља неуролошког развоја јесте способност детета да скочи уназад. У појединим европским градовима примећено је да велики проценат деце то не може да уради, што стручњаци не сматрају безазленим податком.
Скок уназад захтева сложену координацију, просторну оријентацију и планирање покрета у мозгу. Дете које нема развијене овакве обрасце кретања често касније има потешкоће са апстрактним појмовима, укључујући разумевање негативних бројева у математици, али и са логичким размишљањем уопште.
Овакви примери јасно показују колико су покрет и ментални развој нераскидиво повезани.
Шта родитељи могу да ураде током зимског распуста
Зимски распуст је идеална прилика да се деци врате основне вредности детињства – игра, кретање, разговор и слободно време без сталне стимулације екранима. Родитељи не морају да буду савршени аниматори нити да стално осмишљавају активности.
Довољно је да обезбеде простор, време и слободу. Дете ће само пронаћи начин да се игра, истражује и развија свој ум, уколико му се за то пружи прилика. Понекад је најбоља одлука једноставно – изаћи напоље, без плана и без журбе.
Пажња данашње деце често траје свега десетак минута. То није њихова кривица, већ последица савременог начина живота. Управо зато одговорност одраслих постаје још већа – да деци помогну да поново науче да се крећу, да размишљају, да се досађују и, што је најважније, да буду деца.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
