У времену у коме живимо, и начин васпитавања деце се мења
Васпитање детета је значајан процес у животу сваке породице, а требало би да буде препознат и у раду сваког наставника. У времену у коме живимо и начин васпитавања деце се мења. Родитељи због свакодневних обавеза често немају довољно времена да се на квалитетан и адекватан начин баве својом децом, те њихово васпитање добрим делом препуштају наставницима, спортским тренерима, или другим ауторитетима.
Са друге стране, наставници углавном очекују да им у школу долазе већ васпитана деца коју искључиво треба да образују и науче специфичним вештинама.
Правилно васпитање могуће је једино уз учешће и породице и школе, као комплементарних субјеката у животу сваког детета. Школа децу образује и утиче на формирање животних ставова, али их не може васпитавати без учешћа родитеља, нити је реално очекивати да на крају образовно-васпитног процеса из ње једноставно изађе савршено образовано и васпитано дете.
Међутим, шта ако родитељи немају времена, или су и сами склони насилном понашању? Шта ако је дете препуштено самом себи, без поштовања према другим одраслим особама у његовом окружењу, према наставницима у школи, према другим учесницима у школском систему? Да ли се из таквог окружења и „незаинтересованости“ може створити дете које касније у животу може остати извршилац насиља?
На ова питања одговорила је психолог Биљана Михаиловић која говори да већина истраживача и теоретичара сматрају да је вршњачко насиље одраз целокупне ситуације у једном друштву.
Различити теоријски модели, обухватајући различите аспекте, као и факторе настанка и одржавања агресивности код деце и младих осветљавају, али не дају потпуну слику овог феномена.
- Бројна истраживања су се бавила факторима ризика за појаву насиља и установила да родитељско васпитање и услови одрастања утичу на појаву насилништва код деце. Резултати истраживања спроведеног на нашем узорку (Тања Недимовић и Миклош Биро) показују да су битни предиктори за директно вршњачко насиље: пол, насиље у породици и хладан васпитни став оца и мајке.
Дакле, родитељи својим понашањем могу допринети да се код њихове деце развије и одржава насилно понашање.
С обзиром да су родитељи овако снажан фактор, онда је логично да њихов утицај може ићи и другом правцу – у правцу развијања ненасилних, друштвено-пожељних образаца понашања.
Када говоримо о насиљу, некако се подразумева да говоримо о интервенцији на насиље, а запостављамо значајнији део – превенцију да до насилних понашања не дође или да се оно заустави на развојно-подстицајни начин. Улога родитеља у превенцији вршњачког насиља је веома значајна, тако да би, у развоју деце, фокус требало да буде на превентивним, а не интервентним активностима.
Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
