Када дете плане због ситнице, виче или заплаче, многи родитељи инстинктивно кажу: "Смири се." Иако је намера добра, психолози упозоравају да управо ова реченица често не постиже жељени ефекат.
Уместо да помогне детету да се смири, може изазвати још већи отпор и појачати осећај да га нико не разуме.
То не значи да родитељи раде нешто погрешно или да никада не би требало да изговоре те речи. Проблем је у томе што дете, усред снажне емоционалне реакције, најчешће није у стању да једноставно "одлучи" да се смири.
Деца тек уче да управљају емоцијама
Америчка академија за педијатрију (ААП) истиче да су изливи беса, плач и бурне реакције нарочито чести код млађе деце, јер она тек развијају говор, самоконтролу и способност да осећања изразе речима. Управо зато одрасли имају важну улогу у томе да им помогну да препознају и регулишу своје емоције.
Слично наводи и Америчко психолошко удружење (АПА). Уместо да од детета очекују тренутну контролу емоција, родитељима саветују да му помогну да именује своја осећања и покажу како да се на прихватљив начин носи са фрустрацијом.
Зашто "смири се" често не делује?
Када је дете преплављено љутњом или тугом, његов мозак пре свега реагује на емоције, а тек потом на логична објашњења. Зато реченице попут: "Смири се", "Престани да плачеш" или "Није то ништа" често звуче као умањивање онога кроз шта дете пролази.
Ако се дете осећа несхваћено, може почети још гласније да плаче, виче или се расправља како би показало колико су његова осећања стварна.
Шта рећи уместо тога?
Стручњаци препоручују да родитељ најпре призна дететову емоцију, а тек потом покуша да реши проблем. На пример: "Видим да си баш љут", "Ово те је стварно узнемирило", "Ту сам уз тебе" или "Када будеш спреман, разговараћемо заједно."
Такве реченице не значе да одобравате непримерено понашање. Оне детету показују да разумете како се осећа, што му често помаже да се брже смири и буде спремније за разговор.
Смирен родитељ је најбољи пример
Психолози наглашавају да деца уче посматрајући одрасле. Ако родитељ повиси тон, велика је вероватноћа да ће и дете реаговати још бурније. Миран глас, кратке реченице и стрпљење много су делотворнији од викања или претњи.
Када се дете коначно смири, тек тада има смисла разговарати о томе шта се догодило, зашто је реаговало на одређени начин и како би следећи пут могло другачије да изрази своја осећања. Управо се у тим тренуцима развијају вештине емоционалне регулације које ће му користити током целог живота.
(Индеx.хр)
БОНУС ВИДЕО
