Kada dete plane zbog sitnice, viče ili zaplače, mnogi roditelji instinktivno kažu: "Smiri se." Iako je namera dobra, psiholozi upozoravaju da upravo ova rečenica često ne postiže željeni efekat.
Umesto da pomogne detetu da se smiri, može izazvati još veći otpor i pojačati osećaj da ga niko ne razume.
To ne znači da roditelji rade nešto pogrešno ili da nikada ne bi trebalo da izgovore te reči. Problem je u tome što dete, usred snažne emocionalne reakcije, najčešće nije u stanju da jednostavno "odluči" da se smiri.
Deca tek uče da upravljaju emocijama
Američka akademija za pedijatriju (AAP) ističe da su izlivi besa, plač i burne reakcije naročito česti kod mlađe dece, jer ona tek razvijaju govor, samokontrolu i sposobnost da osećanja izraze rečima. Upravo zato odrasli imaju važnu ulogu u tome da im pomognu da prepoznaju i regulišu svoje emocije.
Slično navodi i Američko psihološko udruženje (APA). Umesto da od deteta očekuju trenutnu kontrolu emocija, roditeljima savetuju da mu pomognu da imenuje svoja osećanja i pokažu kako da se na prihvatljiv način nosi sa frustracijom.
Zašto "smiri se" često ne deluje?
Kada je dete preplavljeno ljutnjom ili tugom, njegov mozak pre svega reaguje na emocije, a tek potom na logična objašnjenja. Zato rečenice poput: "Smiri se", "Prestani da plačeš" ili "Nije to ništa" često zvuče kao umanjivanje onoga kroz šta dete prolazi.
Ako se dete oseća neshvaćeno, može početi još glasnije da plače, viče ili se raspravlja kako bi pokazalo koliko su njegova osećanja stvarna.
Šta reći umesto toga?
Stručnjaci preporučuju da roditelj najpre prizna detetovu emociju, a tek potom pokuša da reši problem. Na primer: "Vidim da si baš ljut", "Ovo te je stvarno uznemirilo", "Tu sam uz tebe" ili "Kada budeš spreman, razgovaraćemo zajedno."
Takve rečenice ne znače da odobravate neprimereno ponašanje. One detetu pokazuju da razumete kako se oseća, što mu često pomaže da se brže smiri i bude spremnije za razgovor.
Smiren roditelj je najbolji primer
Psiholozi naglašavaju da deca uče posmatrajući odrasle. Ako roditelj povisi ton, velika je verovatnoća da će i dete reagovati još burnije. Miran glas, kratke rečenice i strpljenje mnogo su delotvorniji od vikanja ili pretnji.
Kada se dete konačno smiri, tek tada ima smisla razgovarati o tome šta se dogodilo, zašto je reagovalo na određeni način i kako bi sledeći put moglo drugačije da izrazi svoja osećanja. Upravo se u tim trenucima razvijaju veštine emocionalne regulacije koje će mu koristiti tokom celog života.
(Index.hr)
BONUS VIDEO
