Ведрана Рудан до танчина описује моменат када је због наговештаја депресије отишла код психолога и питала га шта да ради, његов савет се препричава
„Кад имате рак, само вам се он мота по глави. Знам! Знам! Знам! Морам мислити позитивно, не мислити на рак него на лепе ствари. Шта су лепе ствари? Пензија од 460 евра, а лекови су ти 100 евра, а преглед 640 евра? Бити срећна јер имаш мужа који око тебе скаче и који не би смео знати да ти се по глави мота само једно? Данас сам преко интернета наручила јакну за 32 евра, Л, имам десет кила мање, то је лепа ствар? А што ако…“, написала је пише Ведрана Рудан у једној од својих искрених и отворених колумни.
„Недавно сам прочитала како наш познати новинар раздрагано изјављује, деца су наша највећа срећа и смисао живота. А да мислим на своје дете? Мислим, мислим. Је ли ми икад било смисао живота? Није. Јесам ли читав живот чинила све да бих му помогла у сваком тренутку? Јесам. Па ипак, то моје дете које волим, у четири месеца моје болести не може наћи петнаест минута времена за мене и посетити ме?! Руку на срце, бићу сасвим искрена, да ли ме то жалости? Искрено, најискреније, не. И телефон је сусрет. Пријатељица ми је рекла, иди код психијатра, пробај. Психић? Никад нисам била код психијатра, можда сам болесна, данас су сви депресивни, ако нећу бити сад, кад ћу? Гутаћу таблете и бити срећна.“
„Је***а. Психић ми је рекао, нисте депресивни.
‘Реците, шта вас мучи?’.
‘Ништа ми се не ради. По читав дан лежим, гледам серије, читам књиге и с времена на време с ужасом разгледавам неред око себе’.
‘Зашто вас то брине? Коме полажете рачуне? Ако нећете сад да радите шта вам је боља, кад ћете?’.
‘Строго сам васпитана, да мој тата види разбацане књиге на мом столу у боравку, лекове на радном столу, судопеу крцату суђем које ће мој муж стрпати у машину, али бих могла и ја…’.
‘Ваш тата, ваша мама и остала екипа, гарантујем вам, никад неће доћи на ваша врата и љутити се на неред. Они су само полицајци у вашој глави које требате избацити…’.
‘Полицајци?’.
"Ведрана, имамо полицајце у глави који нам диктирају на који начин морамо бити ‘добри’. Треба их одј**ати’, наравно да није рекао ‘одј**ати’, господин је пристојан.
‘Шта вас још чини несрећном?’.
‘Дете. Али то је нерешиво…’.
„Испричала сам му детаље. ‘Како ћу из те приче?’.
‘Једноставно. Ви своје дете не можете променити, никако и никад, али можете себе. Прихватите га онаквог какво оно јест, спустите тон и суочите се са својом нарцисоидношћу. Престаните у себи да понављате како се оно могло догодити мени, мени, баш мени? Догодило вам се и живите с тим. Изаберите сами начин. Разговарати другачије, не разговарати, свакако се не враћати у прошлост и налазити грешке у корацима. Готово је. Не гледајте стално старе филмове’.
‘И рак ми је стално у глави’.
‘Зашто?’.
Које питање. ‘Зато јер је опак, зато јер је преживљавање занемарљиво, зато јер ми се живи…’.
‘Били бисте срећнији да имате неки ‘бољи’ рак, неки где је постотак излечења 95%?’.
‘Да, била бих срећнија’.
‘А не би вам пало на памет да бисте се баш ви могли наћи у оних 5%?’
„Јутрос сам лежала на фотељи и гледала серију о двојици браће који су убили своје грозне родитеље, још робијају, хтела бих да их пусте, из лимене кутије извлачила сам слаткише у облику бадема, поклон од пријатеља из Париза, мачак ме је гледао и тражио кексиће. Око мене хаос, у души мир. Можда ћу ипак ући у оних 0,00001%? Јавила ми се моја злобна мама: ‘Кћери моја, увек си била глупа’.
‘Одје*и, полицајко’, рекла сам и сетила се шта ми је рекао пријатељ психолог: ‘Не дај никоме да ти живи у глави ако не плаћа кирију'“, закључила је Ведрана.
