Иво Андрић је изузетно поштовао глумца Миодрага Петровића Чкаљу, а песма певачице Лепе Лукић навела га је да исприча једну мудрост.
Наш чувени књижевник Иво Андрић први пут је дошао у Београд 1919. године. Током живота становао је на више адреса, али је његов стан на данашњем Андрићевом венцу постао спомен-музеј и једно од најзначајнијих места сећања на великог писца.
Живу успомену на Андрића чува његов први комшија са Андрићевог венца 8, сликар Димитрије Дишко Марић.
Његово сећање уврштено је у књигу "Ко је био Иво Андрић – сећања савременика". У њој су сабрана аутентична сведочанства школских другова, пријатеља, писаца, дипломата, комшија и познаника нашег нобеловца.
Марић и његова супруга, глумица Невенка Урбанова, били су у пријатељским односима са Андрићем и његовом супругом Милицом.
- Ми смо били комшије које нису размењивале специјалитете, али ипак су нама стизале урмашице, а Невенка је Андрићу спремала оно што је највише волео - шамињоне са путером и першуном. Нисмо имали телевизор и често су нас звали да гледамо заједно - сећао се Марић.
Душко је дао и посебне детаље о начину живота иза зидова Андрићевог стана.
- Он, који је живео као степски вук Хермана Хесеа, осетио је благодети породичне топлине и породичног живота. Три жене су бринуле о њему: Милица, бака Зорка, дивна мама Миличина и Милка, служавка која им је била врло привржена. Она је дуго била код њих. Касније је дошла Матија. Било је то у време када је Андрић остао сам. То је већ друга прича. Када је почело уређивање стана, Милица, као костимограф који воли озбиљне боје – љубичасто, сиво, хтела је тако нешто, пошто имају стилски намештај који захтева извесну озбиљност, хтела је ту озбиљност да спроведе до краја. Позвала је Невенку, која је Милици предложила – што се Андрићу допало и он је то подржао - мало светлије тонове. Да не буду сиве завесе, да не буде сиво и бело већ да буде боја кајсије, тако неки благо румени тонови.
Од извора два путића
Димитрије Марић открио је да је наш нобеловац волео да ужива уз телевизијски програм, те да је изузетно поштовао глумца Миодрага Петровића Чкаљу, али и како га је песма певачице Лепе Лукић навела да исприча једну мудрост.
- Ми нисмо у то време имали телевизор и они су нас звали да погледамо по неку серију (тада смо открили да Андрић воли да гледа Чкаљу, то су били његови тренуци опуштања). Андрић је био човек дубоког садржаја и у обичном разговору ви чујете његове мудрости или неки коментар које је он саопштавао на посебан начин. На телевизији музички интермецо, пева Лепава Лукић "Од извора два путића воде на две стране", а Андрић каже: "Видите, увек постоје најмање два пута, човек има избор, немојте да се жалимо на судбину, неки пут можемо и сами да бирамо."
Лепа није имала срећу да га упозна
Аутор чувене песме Лепе Лукић "Од извора два путића" је Петар Танасијевић, чији је највећи хит "Јутрос ми је ружа процветала".
- "Од извора два путића" је једина песма која је мене изабрала. Све остале сам ја бирала. Знам да сам била омиљена певачица Андрића, јер су о томе писале новине. Нисам имала срећу да га упознам. Али негде је остало записано да је јако волео моју песму "Времена су прошла стара". Свидела му се, рекао је, "мелодија, али и текст". Радо бих Андрићу, да је то од мене тражио, отпевала ову, а и све друге песме. Лепо је кад знате да вас је волео један такав великан - истакла је својевремено Лепа Лукић.
(Србијаданас)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
