Преминула је Нада Будисављевић, најмлађа сестра Јованке Броз, жена која је цео живот посветила сестри и била уз Титову породицу
Најмлађа сестра Јованке Броз, Нада Будисављевић, преминула је данас. Од ње се опростио писац, сценариста и колумниста Жарко Јокановић, који је на свом Инстаграм профилу објавио емотивне речи:
„Данас смо испратили нашу Наду Будисављевић. Нашу предивну пријатељицу. Најмлађу сестру Јованке Броз…“
Нада је рођена у селу Пећани у Лици, али њен живот је од самог почетка био обележен трагедијама – са шест месеци остала је без мајке, а оца и брата је изгубила током рата. Други брат преминуо је неколико година касније. Са сестром Зором била је смештена у дечијем дому, где их је 1947. пронашла Јованка, која их је одгајила и школовала.
Образовање и професионални живот
Нада Будисављевић била је изузетно образована и остварила је завидну каријеру:
- Филозофски факултет у Београду: енглески језик и књижевност, светска књижевност, италијански језик
- Рад у Титовом кабинету – била је једина особа која је Титу дала отказ
- Професор у Војној школи страних језика
- Преводиоци при Мировној мисији Уједињених нација
- Професор на Војној академији – проглашена за најбољег професора у историји ове установе
Њена професионална посвећеност и стручност били су неупитни, а признање које је добила на Војној академији говори о њеној изузетности.
Све за сестру Јованку
Нада је цео свој живот ставила у службу сестри Јованки. Била је њена секретарица, шеф кабинета, гардероберка, стилисткиња, пратилац на путовањима, неговатељица, куварица, шнајдерка, медицинска сестра и масерка.
Она је била исповедник, повереник и једина особа од поверења. Бројне бурне догађаје, политике и личне тренутке Јованке Броз, видела је и ћутала о њима – управо зато ју је Крлежа једном приликом похвалио:
„Све знате, све видите, све чујете и ћутите, ни о чему реч не говорите.“
Ипак, у књизи „Нада Будисављевић – Моја сестра Јованка Броз“ (2015), Нада је одлучила да подели део прича које је сведочила, дајући јавности увид у живот прве даме Југославије.
Породична улога и тетинска љубав
Поред посвећености сестри, Нада је била и најбоља тетка сестрићима Горану и Зорану, и посвећена члановима њихових породица – Свети и Сашки, Мии и Филипу. Њена љубав према породици и пријатељима била је искрена и неуморна.
„Мудра, честита и достојанствена, надасве духовита, права интелектуалка, дискретна и скромна, особа од поверења, пожртвована и храбра, јунак свог времена, а надасве велика лафица – каква се више никада неће родити.“ – Жарко Јокановић
Живот уз Јованку и Тита
Нада је током живота била невидљиви стуб подршке Јованки Броз. Након што су је Јованка и Тито примили у Ужичку 15, Нада је постала део њиховог домаћинства, присуствовала је приватним догађајима, путовањима и свакодневици.
Била је дискретна и лојална – није говорила о приватном животу сестри ни Титовим обичајима.
Била је сведок свих кључних тренутака у животу Јованке Броз и Тита, укључујући и њихову љубав и брак.
Нада је описивала како је Тито увек поступао са поштовањем и топлином, третирајући је као чланицу породице и признајући њену посвећеност сестри Јованки.
„Тита сам доживљавала као оца. Он нас је примио као Јованкину децу. За нас је био много фин и топао човек, који је знао да ослободи трему пред собом.“
Одлука Јованке и тиха жртва
Јованка Броз је свој брак са Титом доживела као животну посвећеност. Нада је била уз њу током свих тих година, помажући јој и чувајући приватност. Њен однос са сестром био је дубоко емотиван и прожет поверењем.
Нада је описивала да је Јованка никада није обавестила о детаљима своје љубави и брака, а о венчању су сазнале само она и Зора. То је била интимна и строго чувана одлука.
„Она се удала за своју икону и до краја живота за њу није постојао нико други. Ни у мислима, ни у делима.“
Ја мислим да се Јованка након удаје ни у чему није променила. Педесетдруге, педесет треће године, ми смо се преселили из собе у Ужичкој 16 у стан у Ужичкој 9. То је био стан који је Јованка добила и који је после вратила кад се Зора удала. Јованка је сматрала да није у реду да ја сама будем у толиком стану док други људи немају где да живе. Тако сам ја прешла да живим с Титом и Јованком у Ужичку 15.
Највероватније да је њена добровољна одлука била да немају деце. Јер би то Титу у том тренутку могло да нашкоди. Кажем, највероватније, јер ја то не знам.
Њена жртва је била комплетна за њега. Она се од самог почетка ставила у службу њему као неко ко је посвећен, као опатица која се посвети својој религији. Она је амортизовала сваки ударац који је био намењен њему. И онда је глумила да је много јача него што је била. Деловала је као кремен-камен, као жена стена. И то се касније злоупотребљавало."
Последње речи пријатеља
Жарко Јокановић и Милица, њени пријатељи, опростили су се емотивним речима:
„Волимо вас, драга наша Надо. Хвала вам на предивном пријатељству. Почивајте у миру. У вечност сте се већ уписали, а нама остају трајна љубав и надасве болно недостајање.“
Датум, време и место сахране биће накнадно објављени.
(Стил)
