Žaljenje na život ne menja ono što nas muči, ali lako postane navika. Evo šta se dešava kada stalno govorimo da nam ništa ne ide.
Setite se koliko često slušate rečenice poput: „Muka mi je od svega“, „Nemam život“, „Ništa dobro se nikada ne dešava“. Ponekad deluje kao da je žaljenje na život postalo neka vrsta kulturne navike. Razgovor ne kreće dok neko ne iznese svoje probleme, bilo da se radi o poslu, zdravlju ili odnosima. Navika je toliko raširena da teško ikoga još može da iznenadi.
Žaljenje na život kao zgodan način da pobegnete od akcije
Neki ljudi ni ne primećuju kako im kukanje postaje način da izbegnu odgovornost. Ono je kao toplo ćebe u koje se umotate kada vam je hladno i kada ste uplašeni. Zašto se boriti sa životnim teškoćama kad možete prosto da se žalite? Tako je lakše. Žaljenje stvara iluziju akcije, a u stvarnosti je to kapitulacija.
Pisac i mislilac Džordž Halifaks je zapisao: „Žaljenje je samoprezir… Žalba obara čoveka, a niko neće podići čoveka koji je pao.“
Sa tim je teško raspravljati. Žaljenje ništa ne menja. To je prazna priča koja ne donosi ništa ni vašem zdravlju, ni novcu, ni ljubavi. Naprotiv, oko osobe koja se stalno žali stvara senku.
Neke stvari su zarazne, i to ne samo virusi. Večito kukanje i stalno nezadovoljstvo takođe se prenose. Kad provedete vreme u društvu gde su žalbe uobičajene, počinjete u sebi da preispitujete da li je išta što radite dovoljno dobro. To je podmukla energija koja čoveka pretvara u hroniku nesreće.
„Ne žalite se. Ali ako zaista želite da se žalite, onda svoju žalbu prenesite na papir. Nećete dobiti odgovor na svoju žalbu, ali ga bar ne očekujete.“ Ovo je savet Mihaila Litvaka, psihologa sa bogatim iskustvom.
Papir sve izdrži i možda je jedina „osoba“ koja vam neće suditi, likovati ili drugima prenositi vaše slabosti.
Kad se ljudi tiho udalje od onih koji kukaju
S vremenom, oni koji se žale na život primete da se ljudi udaljavaju od njih. Ne odmah i ne naglo, ali sigurno i zauvek. Život je kratak i niko ne želi da ga protraći raspravljajući o onome što je već očigledno. Umor, rast cena, izdaja, nepravda, sve to svi doživljavaju. Ipak, neki idu napred, a drugi se zaglave u večnom „zašto ja?“.
Maksim Gorki je bio u pravu kada je napisao: „I ne treba se nikome žaliti na život: reči utehe retko sadrže ono što čovek u njima traži…“
Tuđe saosećanje ne leči uvek. Ponekad samo produbljuje unutrašnju slabost. Sažaljenje je slatko, ali slabi čoveka.
Šta raditi umesto da se žalite na život
Alternativa je akcija. Bilo kakva. Jednostavna odluka: prošetajte parkom, započnite razgovor sa nekim ljubaznim, pročitajte dobru knjigu, sredite se. Mali korak koji vas pomera napred, čak i ako je to samo milimetar. Jer kretanje je život, a žaljenje je stagnacija.
„Život se ne poboljšava žaleći se. Postaje bolji kada se nešto preduzme povodom njega.“
Ova prosta istina poznata je odavno, ali traži trud. Žaljenje, s druge strane, ne traži ništa. Zato je toliko omiljeno.
Nije svaki razgovor prilika da ceo svoj teret svalite na nekog drugog. I nije svaki slušalac spreman da ga ponese. Vredi biti izbirljiviji, ne samo u rečima nego i u sagovornicima. Vaše okruženje utiče na vas jače nego što mislite.
Vredi zapamtiti i da nas život čuje. Oni koji se žale imaju razloga da se žale. Oni koji su zahvalni imaju razloga da budu zahvalni. To je, možda, glavna tajna unutrašnje snage.
„Najgora stvar koju možeš sebi da uradiš jeste da se naučiš da se žališ.“
Ponekad je dovoljno da ćutite. I da uradite nešto. Bilo šta. Neka sve krene odatle.
(Krstarica)
BONUS VIDEO:
