Први писани трагови о кебабу потичу из 9. века, из града Самарканда
Ћевап је краљ, срце и душа балканског роштиља. Сарајевски, бањалучки, пазарски, хајдучки, десет упола с луком, који год желите! Овај мали и укусан специјалитет од млевеног меса важи за култно јело на нашим просторима и има дубоке историјске корене. Назив потиче од персијске речи "кебаб", а њено значење је врло занимљиво и могло би да вас баци у ребус.
У српски и друге балканске језике реч ћевап стигла је путем османског турског ("кебâп"), који ју је преузео из арапског језика ("кабāб"), наводи се на почетку објашњења на Инстаграм страници "Порекло речи". Пре арапског, слична именица користила се у арамејском: кбб' – роштиљање, печење меса, изведена из глагола кбб, што значи пржити или спаљивати.
Арамејска реч "кбб" потиче из прасемитског корена "кабаб" – спалити, пећи, пржити. Потврда се налази и у акадском језику (древни језик Месопотамије), где глагол "кабāбу" значи пећи, палити.
Први писани трагови о кебабу потичу из 9. века, из града Самарканда, где је служен као улична храна од јагњећег меса. Потом се из Персије ширио ка западу – кроз арапски свет и даље према Анатолији, где га преузима турска кухиња. Био је посебно популаран међу војницима, јер се могао брзо припремити на отвореној ватри, без посебне опреме.
Са османлијским освајањима реч "кебаб" постала је део балканског кулинарског речника, где се временом обликовала у данашњи ћевап. У језике западне Европе, попут немачког, термин ћевапчићи ушао је из српскохрватског језика (како пише Дуден).
Данас су ћевапи симбол овдашње гастрономије. Иако носе трагове својих персијских и османских корена, важе за аутентичан локални специјалитет са богатом традицијом. Кад кажете роштиљ, прво ће вам његово величанство пасти на памет, зар не, па тек онда пљескавица, вешалица, батак, врат, крилца...
Ако мало загребемо по историји, открићемо да су за ћевап знали и стари Грци, само што су га другачије звали. Тако Хомер помиње "јело у облику обелиска" у својим еповима "Илијада" и "Одисеја", па није тешко претпоставити на шта је мислио.
Међу занимљивим подацима нашла се и прича да је Тито служио ћевапе краљици Елизабети, а Бранислав Нушић записао је да је "извесни господин Ђорђевић, који је радио као кувар за породицу Кири, лично научио Марију Кири да припрема ово јело".
Ћевапи су стигли на Балкан заједно са Турцима, али су се толико усталили, да су постали део културног идентитета. Интересантно је да су у Београду, како наводи "Порекло речи", први пут послужени 1860. године у кафани "Код Танаска Рајића" на данашњем Студентском тргу.
(Блиц Жена)
