Смех је једно од искустава које људи деле без културних граница, старости или језика.
Али зашто када чујемо некога како се смеје, имамо тенденцију да урадимо исто? Да ли је то само друштвено понашање или постоји нека дубља или чак неуролошка основа зашто се смех шири?
Када се смејемо, наш мозак ослобађа коктел хемикалија које изазивају добро расположење, а које имају и краткорочне и дугорочне користи за наше физичко и ментално здравље.
Примарни неуротрансмитер који је укључен у искуство смеха је допамин. Друге хемикалије у мозгу које се ослобађају током смеха укључују ендорфине (који ублажавају бол), серотонин (који подиже расположење) и окситоцин (који подстиче везивање и приврженост). Научна истраживања показују да када чујемо некога како се смеје, одређени делови нашег мозга, укључујући и оне повезане са покретима мишића лица, реагују готово аутоматски. То значи да нас мозак често подстиче да и сами почнемо да се смејемо, чак и без свести о томе. Овај феномен објашњава се “огледало неуронима”, који нас подстичу да несвесно опонашамо емоције других људи.
Занимљиво је и то да је смех заразан и преко звука – чак и да не разумемо језик или контекст, сам звук смеха може изазвати осмех и код нас. Зато, следећи пут када чујете нечији искрени смех, велика је шанса да ћете се и сами насмејати!
