Пре него што су сателити почели да шаљу податке о облацима и притисцима ваздуха, људи су небо читали као отворену књигу. Наши преци, везани за ритам земље и усева, имали су развијену мрежу веровања и обичаја који су пратили промене времена. За њих, свака кап кише, сваки удар ветра или изненадно сунце имали су значење – не само практично, већ и духовно.
Постојала су бројна народна правила: ако мачка пере лице шапом – стиже киша; ако ласта лети ниско – спрема се олуја; ако сунце зађе у црвенилу – сутрадан ће бити ветра.
У овим малим, свакодневним знацима огледала се мудрост посматрања природе, преношена генерацијама. Oсим тих посматрања, постојали су и обреди, песме и молитве којима су људи веровали да могу да утичу на временске прилике.
У многим селима постојали су посебни ритуали за призивање кише током сушних лета. Најпознатији је обичај додоле – поворка девојака које су, окићене цвећем и травама, ишле кроз село певајући и призивајући облаке. Домаћини би их поливали водом, верујући да се тим чином небо подстиче да спусти кишу.
Слично томе, постојали су и обреди за „терање града“ – звоњава црквених звона или пуцање из пушака у облаке требало је да растера невреме. Киша је у народној свести била знак благостања, али и божанске наклоности. Веровало се да прва киша на Ђурђевдан доноси здравље ако се људи њоме умију, док је „киша на свадби“ била знак срећног брака.
С друге стране, дуга сушна лета или олује доживљаване су као казна и упозорење да су људи нарушили природни или божански поредак. Иако данас временску прогнозу пратимо на апликацијама и сателитским картама, ова стара веровања нису изгубила своју драж. Она подсећају да природа није само збир података, већ живи ритам у којем човек има своје место.
Можда не можемо да зауставимо олују, али и даље у њој можемо да чујемо шапат предака који су у облаку и ветру видели знакове судбине.
