Pre nego što su sateliti počeli da šalju podatke o oblacima i pritiscima vazduha, ljudi su nebo čitali kao otvorenu knjigu. Naši preci, vezani za ritam zemlje i useva, imali su razvijenu mrežu verovanja i običaja koji su pratili promene vremena. Za njih, svaka kap kiše, svaki udar vetra ili iznenadno sunce imali su značenje – ne samo praktično, već i duhovno.
Postojala su brojna narodna pravila: ako mačka pere lice šapom – stiže kiša; ako lasta leti nisko – sprema se oluja; ako sunce zađe u crvenilu – sutradan će biti vetra.
U ovim malim, svakodnevnim znacima ogledala se mudrost posmatranja prirode, prenošena generacijama. Osim tih posmatranja, postojali su i obredi, pesme i molitve kojima su ljudi verovali da mogu da utiču na vremenske prilike.
U mnogim selima postojali su posebni rituali za prizivanje kiše tokom sušnih leta. Najpoznatiji je običaj dodole – povorka devojaka koje su, okićene cvećem i travama, išle kroz selo pevajući i prizivajući oblake. Domaćini bi ih polivali vodom, verujući da se tim činom nebo podstiče da spusti kišu.
Slično tome, postojali su i obredi za „teranje grada“ – zvonjava crkvenih zvona ili pucanje iz pušaka u oblake trebalo je da rastera nevreme. Kiša je u narodnoj svesti bila znak blagostanja, ali i božanske naklonosti. Verovalo se da prva kiša na Đurđevdan donosi zdravlje ako se ljudi njome umiju, dok je „kiša na svadbi“ bila znak srećnog braka.
S druge strane, duga sušna leta ili oluje doživljavane su kao kazna i upozorenje da su ljudi narušili prirodni ili božanski poredak. Iako danas vremensku prognozu pratimo na aplikacijama i satelitskim kartama, ova stara verovanja nisu izgubila svoju draž. Ona podsećaju da priroda nije samo zbir podataka, već živi ritam u kojem čovek ima svoje mesto.
Možda ne možemo da zaustavimo oluju, ali i dalje u njoj možemo da čujemo šapat predaka koji su u oblaku i vetru videli znakove sudbine.
