И ето нама још једне Нове године. Празника који спада у најстарије и најзначајније у свим културама, временским и географским.
Неоспорно је да је новогодишње славље једна од најлепших и најкориснијих великих илузија, јер је стабло човековог живота једнако укорењено у стварности и у машти. Баш као што дубоко зарања и у древне архетипове, уверавајући нас да модерно доба понавља неко давно, магијско, велико време, прочишћено од свих депресија и моралних корозија које нагризају људску душу.
Одатле води порекло и пракса честитања. Везана за посебно време свеопште регенерације и она је, следећи прецизан превасходно језички образац, преузимала улогу посредништва са животодавним силама које је требало одобровољити и симболички усмерити у јасно одређеном правцу.
Прочитајте још: Зашто се на ВРХ ЈЕЛКЕ обично ставља украс у облику ЗВЕЗДЕ? Прича коју многи деле са децом
Познато је да су још стари Кинези, пре више од два миленијума, исписивали новогодишње честитке на црвеним глиненим таблицама и слали их рођацима и пријатељима. Такве честитке слали су и Римљани, али су њихове плочице биле украшене биљним и другим орнаментима...
Честитке кнежевића Милана и Михаила
Међутим, можда најстарије, срећом сачуване, новогодишње честитке у нас јесу оне које су синови кнеза Милоша Обреновића, кнежевићи Милан и Михаило, упутили његовом преосвештенству митрополиту Србије Мелетију, још 1832. године (и то, прецизно, 22. децембра). Писане су по тадашњем протоколу за писање писама, али – како су кнежевићи у то време били деца - уз мала одступања и примерено празнику.
Честитке оба кнежевића визуелно делују скромно, без украса, у виду слике или цртежа. Уосталом, Србија тек што је годину дана раније, у Београду, добила прву државну штампарију (познату под именом Књажеско-србска књипечатња или Типографија), а честитке се још увек и нису штампале ни у другим земљама Европе. Притом су обе честитке исписане на формату хартије који је знатно мањи од онога на коме су писана писма и одговара отприлике данашњем формату папира А4.
Млађи Михаило, будући кнез Србије, који је тада имао девет година, честитао је Рождество Христово (Божић) и Ново лето митрополиту следећом поруком:
„Лјубезни Попо!
Ја сам, фала Богу, здраво и добро расположен и честитам вам празнике наступајуће Рождество Христово и Ново лето. И љубећи вама руке са Вашим ђаком и остајем, ваш љубезни Михаил Обреновић.
У Пожаревцу, 22. декемврија 1832.”
Са истим датумом и местом одашиљања написана је и честитка старијег кнежевића, тада тринаестогодишњака, Милана:
„Лјубезни Попо! Ми смо овде сви здрави и весели, фала Богу.
Честитамо Вам наступајуће Празнике да уздрављу дочекате и проведете.
Поздрављамо Вас и љубимо руку. Јесам Ваш искрени послушни син Милан Обреновић.”
Ова честитка има и свој додатак, при дну папира, где је кнежевић Милан дописао: „Но, врло ми је било жао када сте ми јавили у писму да сте били болесни“.
Занимљиво је да су речи „послушни син“ прецртане, претпоставља се зато јер је кнежевић Милан, као старији син кнеза Милоша и књегиње Љубице, био први престолонаследник. Као што је познато, касније је и дошао на престо абдикацијом кнеза Милоша (13. јун) и владао је само до 8. јула 1839. године, када је умро и почива у београдској Цркви Светог Марка.
Услед болести и супротстављања Савета Намесништва није имао прилику да као кнез потпише ниједан акт и у историју Срба ушао је као владар са најкраћим периодом владавине (25 дана), да би га на престолу наследио млађи брат Михаило.
Више о овој теми можете прочитати у штампаном издању Трећег ока.
