Фридрих Ниче је годинама патио од лошег здравља, имао је чудну везу са Лу Саломе коју је три пута запросио, а савременици данас тврде да су све његове фрустрације почеле од тога јер су га привлачили мушкарци.
Фридрих Ниче рођен је на данашњи дан, 15. октобра пре тачно 181 годину у протестантској породици. Његов отац, али и деда били су пастори што је увелико утицало на Ничеов став према религији.
Отац му је умро кад је Ниче имао само 4 године и то је оставило дубок траг на филозофа.
Тако он остаје са сестром и мајком која је била дубоко религиозна и строга жена која је свој живот посветила сину и ћерки. Ничеов млађи брат, умро је као беба.
Ниче је имао само 24 године када је постао доктор наука без одбране тезе захваљујући професору Ричлу који је у њему видео велики таленат за филологију.
Кад паметни човек полуди
Ниче се већи део свог живота борио са озбиљним здравственим тегобама. Причало се да се изгладњивао до бесконачности, да је доручковао шољу вруће воде, ручао само барено поврће са мало соли и опет би за вечеру пио само чај или би појео неки тост.
Патио је од мигрена, проблема с видом и пробавним сметњама, што је делимично утицало на његово размишљање. Касније у животу развио је тешке менталне проблеме (вероватно због сифилиса или можда тумора на мозгу), због чега је последњих 11 година провео у потпуном психичком колапсу.
Када му је вид постао све лошији, Ниче је користио рани модел писаће машине (Маллинг-Хансен Wритинг Балл), што га чини једним од првих филозофа који је користио ту технологију.
Нервни слом на улици
Иако се често повезује са нихилизмом, Ниче је заправо критиковао пасивни нихилизам и залагао се за афирмацију живота упркос његовој бесмислености ("амор фати" – љубав према судбини).
Последњи нервни слом доживео је на улици. Године 1889. Ничеје доживео ментални слом у Торину, када је, према причама, плакао над коњем кога је батинао кочијаш, загрлио га и потом се срушио.
Од тог момента он се више није опоравио па је наредних 11 година живота провео у стању деменције, најпре под бригом мајке, а затим сестре Елизабет.
Кад је умро имао је само 55 година.
Љубавни живот без љубави
Ниче се никада није женио. Три пута је запросио Лу Саломе и сваки пут је одбијен.
Верујући да је упознао најинтелигентнију особу са којом га је судбина спојила, Ниче се није задовољио само пријатељством и запросио је Лу. Али и она га је одбила, преферирајући духовну комуникацију. Међутим, нико никада није сазнао какву су везу заправо имали. У сваком случају, фотографија из 1882. године, на којој су Пол Ре и Фридрих Ниче упрегнути у кола, а Лу Саломе их вози бичем, изазвала је и наставља да изазива много разговора о овом пријатељском „тројству“.
Лу Саломе неће остати ни са Реом ни са Ничеом. Прва ће умрети годинама касније у планинама без сведока, што ће изазвати оговарања о томе да ли је у питању била несрећа или самоубиство. Друга ће умрети годину дана пре Реа у психијатријској клиници.
Према Дусену, Ниче „никада није одлучио да остане сам читав свој живот. За њега су жене морале да се жртвују нези и у корист мушкараца.“
Ескперт за Ничеову биографију Јоахим Келер покушао је да објасни Ничеову животну историју и филозофију тврдећи да је био хомосексуалац.
Келер тврди да је Ничеов сифилис, који се обично сматра производом његовог сусрета са проститутком у јавној кући у Келну или Лајпцигу, подједнако вероватан. Неки тврде да га је Ниче заразио у мушкој јавној кући у Ђенови.
Стицање заразе из хомосексуалне јавне куће потврдио је Зигмунд Фројд, који је као свог извора навео Ота Бинсвангера.
Келер такође сугерише да је Ниче можда имао романтичну везу, као и пријатељство, са Полом Реом.
Постоји тврдња да је Ничеова хомосексуалност била широко позната у Бечком психоаналитичком друштву, а Ничеов пријатељ Пол Дусен тврди да је „он био човек који никада није додирнуо жену“.
Келерови ставови нису наишли на широко прихватање међу Ничеовим научницима и коментаторима. Алан Мегил тврди да, иако се Келерова тврдња да је Ниче био у сукобу око његове хомосексуалне жеље не може једноставно одбацити, „докази су врло слаби“, а Келер можда пројектује схватања сексуалности двадесетог века на појмове пријатељства из деветнаестог века.
Такође је познато да је Ниче посећивао хетеросексуалне јавне куће.
Нигел Роџерс и Мел Томпсон тврде да су континуиране болести и главобоље ометале Ничеа да се много бави женама. Па ипак, нуде и друге примере у којима је Ниче изразио своје наклоности према женама, укључујући Вагнерову супругу Косиму Вагнер.
Други научници тврде да Келерова интерпретација заснована на сексуалности није корисна у разумевању Ничеове филозофије.
Међутим, постоје и они који наглашавају да, ако је Ниче преферирао мушкарце - с тим што је та склоност чинила његову психо-сексуалну маску - али није могао себи признати своје жеље, то је значило да је поступио у супротности са својом филозофијом.
Како је Ниче превео српске народне песме
У новембру 1861. Ниче удружењу „Германија" предаје своју композицију под називом Сербиер. Потом 29. априла он предаје удружењу преводе шест српских народних песама - пет лирских и једне епске - под насловом: „Сецхс сербисцхе Волкслиедер, Ин деутсцхе Реиме üбертраген вон Фр. W. Ниетзсцхе". У пет лирских песама које је Ниче превео налазе се песме које су у Вуковим збиркама насловљене: Дјевојка ружици, Коњ се срди на свог господара, Риба и дјевојка, Сестра куша брата и Једно драго и то надалеко.[
Једина епска песма коју је Ниче превео на немачки јесте песма коју је Гете раније сматрао недовољно квалитетном за укључење у своју антологију српских песама: Марко Краљевић и Љутица Богдан.
Ниче песме није дословце превео већ их је препревао са значајним одступањима и додавањима, уз консултовање оригнала и речника српског језика. Он наводи да је препев слободан што је урадио како песма не би била „укочена и отегнута”.
У тому критичког издања Ничеових дела из 2000. године, који укључује најраније радове и дневничке записе од 1858. до 1862, укључени су и преводи српских песама, као и запис на српском: Устај Србине, уз белешку - Сербисцхе Тондицхтунг, пише Wикипедиа.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
