Различите културе негују различите вредности и имају различита правила, као и уврежена понашања која се одобравају
Тако су различите земље познате по различитим приступима у много чему, па и родитељству. Свака од њих може да крије неку мудрост која би неком на другом крају света добродошла.У време кад је започела пандемија вируса ковид-19, списатељица и дописница Тхе Гуардиана, одлучила са својом породицом из Америке да се пресели у Сингапур, где су живели њихови најбољи пријатељи.
Новинарка Марина Лопез о том подухвату је рекла:
"Били смо само још један пар уморних родитеља, исцрпљени покушавајући све да учинимо с мало подршке".
Живели су прекопута својих пријатеља, па су се често смењивали у чувању деце, заједно су јели, често се дружили. Допустила је, чак, и да њени пријатељи вичу на њену децу, а књига коју је касније написала чак се и зове "Молим вас, вичите на моју децу".
"Брзо сам схватила да заједничко родитељство није радикално - практично је",рекла је Лопез. "То искуство ме је натерало да преиспитам норме с којима сам одрасла: да је родитељство посао који је најбоље препустити - па, родитељима, и да заштита моје деце значи да их држим подаље од било кога с чијим се родитељским стилом не слажем":
Оно што је установила путујући светом као страна дописница је да оно што једна група људи сматра апсурдним, друга сматра битним, а највеће разлике односе се увек на одгајање деце.
"Свака земља има своје свете трикове за одгајање пристојне, независне деце која спавају целу ноћ – и ниједне две културе се не слажу".
Ево најважнијих лекција које је Лопезова научила путујући и проучавајући родитељство у другим културама:
1. Оснуј своје село (Мозамбик)
У Мозамбику реч "мама" није резервисана за биолошке родитеље. Користи се за тету која живи у истој улици, старију комшиницу која чува децу док родитељи раде, жену која увек има грицкалице за свачије дете. Овакве "мреже" за бригу често се протежу кроз генерације – иста та деца одрастају како би се бринула за старије комшије који су се некад бринули о њима.
Данас се многи родитељи питају зашто немају "село" које би им помогло у одгајању деце. Али села се не појављују сама од себе – морају да се засаде, негују и заливају.
"Кад сам се вратила у САД, отворила сам наша врата за породичне вечери игара, празничне забаве и хаос након школе свима који су хтели да се придруже. Такође сам почела тихо да пратим свој кварт: Ко је затрпан послом и треба му помоћ с децом? Ко је био болестан и можда би ценио супу на кућном прагу? Нисам могла да реплицирам село које сам видела у Мозамбику - али схватила сам да могу да оснујем једно, почевши управо тамо где јесам", каже Лопез.
2. Прошири попис гостију (Бразил)
У истом духу, одгајање деце не би требало да буде приватни пројекат. На венчање позивамо пријатеље и породицу – али кад се беба роди, одједном смо сами. Лопез сматра да морамо да почнемо да градимо своје село. Можда можемо да позовемо више људи на бабине, можда можемо да позовемо више пријатељица да нам помогну кад останемо саме с бебом или можда само треба да прихватимо помоћ кад нам је понуди комшиница.
"Црпите снагу из лекција жена које су биле пре вас. Питајте мајке, баке и друге жене у својој породици о радостима њихових искустава, али и о њиховим борбама. Шта их је изненадило или уплашило? Како се осећају у вези с тим сада, годинама или деценијама касније? Како су се њихови идентитети променили након што су постали родитељи? Шта би волеле да су знале?
3. Уселите се с пријатељима (Малезија)
Племе Ибан у Малезији, каже Лопез, живи у заједници у дугим кућама, где породице одгајају децу, деле оброке и окупљају се сваке вечери. Управо је тако и ова списатељица открила чари живота у близини пријатеља. Таква подела послова заиста прави разлику, и то знамо, само на то циљано заборављамо.
"Можда не можете сви да живите под једним кровом као Ибани - али чак и боравак у истом комшилуку или давање приоритета времену с људима којима верујете може да понуди нешто једнако вредно: дубоки осећај повезаности и припадности и за вас и за вашу децу".
4. Оставите децу у шуми (Холандија)
У Холандији каже Лопез, родитељи имају једну необичну праксу - шаљу децу у шуму током летњих празника само с батеријском лампом и грицкалицама, а они морају сами да пронађу пут кући. Нешто као Ивица и Марица? Циљ је да изграде отпорност и независност код деце.
"Не морате да рекреирате Ивицу и Марицу, већ почните с малим стварима: учите их сигурности у саобраћају, пустите их да возе бицикл испред вас, шаљите их у куповину намирница. Како деца стичу самопоуздање и значајно доприносе породичном животу, уче да нису само пасивни приматељи бриге – они су способни чланови заједнице".
5. Нека бака буде дадиља (Сингапур)
Лопез је у Сингапуру приметила да је једна од ретких родитеља који долазе по децу. Углавном су то радиле баке и деке. Те баке и деке, каже Лопезова, возе децу на активности, помажу са задацима, уче их вредностима и дисциплини...
"Док многи (амерички) родитељи жуде за оваквом врстом подршке, често брзо постављају границе када баке и деке не одгајају децу баш као они. У Сингапуру сам научила да усклађеност не мора да буде потпуна да би помоћ била смислена. Само зато што бака и дека не деле сваки ваш родитељски принцип не значи да не могу да читају причу за лаку ноћ преко телефона или уче вашу децу математици. Кључ је да схватите шта вам треба, где се ваше вредности преклапају, а затим се повучете и пустите их да се појаве на свој начин".
(Yумама)
