Да ли знате да једно наизглед обично српско женско име крије два потпуно супротна значења – једно нежно и заштитничко, а друго толико мрачно да се ретко помиње наглас?
Од давнина, људи су веровали да име није само етикета – већ магија која обликује судбину. Родитељи су пажљиво бирали имена за своју децу, ослањајући се на предање, симболе и народна веровања. Име је било амајлија, заклон од зла, али понекад и порука коју свет не треба лако да схвати.
Једно од таквих имена је Станка – нежно, мелодично, а у својој сржи дубоко симболично. Потиче од старословенске речи „стати“, односно „престати“. На површини, име носи лепу симболику – да болест стане, да невоље не уђу у дом.
Давано је девојчицама као магијска заштита – да се заустави болест, смрт, и трагедија која је често односила децу у колевци. Али постоји и друга, мање позната страна овог имена. Она коју прати тишина. Име Станка носиле су и девојчице рођене у породицама које су – веровали или не – желеле да престану са рађањем деце. У доба када контрацепција није постојала, име је било својеобразна молитва: да се „стане“ са потомством, нарочито у домовима где је сиромаштво било велико, а деце већ превише.
То чини Станку једним од ретких имена са двоструком енергијом – благословом и опоменом. Име које је носило наду, али и умор. Љубав, али и страх.
Данас је Станка распрострањено име широм Србије, као и у региону – у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори. Често је и изведено од старијих словенских имена попут Станислав, Станимир и сличних. Постоји и мноштво варијација: Стана, Стане, Стајка, Станика, Станија, Станојка, Станојла, Станоје, Станојло… – сва са истим кореном, али различитим судбинама. Једно је сигурно – у имену Станка не крије се само једна прича. У њему живе генерације веровања, стрепњи, жеља и судбина. Име које је често било последње, а понекад и прво светло у мраку.
