Lav Vigotski, jedan od najuticajnijih ruskih psihologa 20. veka, zauvek je promenio način na koji razumemo razvoj deteta. NJegove ideje ostavile su dubok trag u psihologiji i pedagogiji, a posebno se izdvojila teorija zone narednog razvoja, koncept koji i danas predstavlja temelj savremenog učenja i vaspitanja.
U središtu razmišljanja Lava Vigotskog nalazi se jednostavna, ali moćna ideja: dete ne uči najviše onda kada radi ono što već zna, već kada se susretne sa izazovima koji su mu na dohvat ruke – ali koje još ne može da savlada samo. Ta zona između postojećih sposobnosti i potencijala koji se otvara uz pomoć drugih naziva se zonom narednog razvoja.
Prema ovom čuvenom ruskom psihologu, upravo se u toj zoni dešava najintenzivniji mentalni rast. Kada dete dobije podršku odraslih ili iskusnijih vršnjaka, ono postepeno usvaja nove veštine i znanja. Ta pomoć ne mora biti strogo usmeravanje – često je dovoljna sugestija, primer, pitanje ili zajedničko razmišljanje. Vremenom, ono što je nekada bilo moguće samo uz pomoć, dete počinje da radi samostalno.
Vigotski je posebno naglašavao značaj društvenog okruženja. Učenje, po njemu, uvek započinje u odnosu sa drugima, kroz razgovor i saradnju, a tek kasnije postaje deo unutrašnjih misaonih procesa. Zato roditelji, učitelji i staratelji imaju ključnu ulogu: oni su most između detetovih trenutnih sposobnosti i njegovog budućeg razvoja.
Kako roditelji mogu primeniti ove ideje u svakodnevnom životu?
Prvi korak je razumevanje deteta – gde se trenutno nalazi i koji su sledeći mali koraci koje može da napravi. Umesto da zadaci budu previše laki ili previše teški, važno je ponuditi izazove koji su malo iznad detetovog nivoa, ali dostižni uz podršku.
Jedan od najvažnijih pristupa u tom procesu jeste takozvani „skafolding“ – postepeno pružanje pomoći. To može da podrazumeva objašnjavanje, davanje primera, postavljanje pitanja ili blagih smernica koje detetu pomažu da samo dođe do rešenja. Kako dete napreduje, ta podrška se polako povlači.
Istovremeno, jednako je važno ostaviti prostor za samostalnost. Kada dete dobije priliku da samo razmišlja, greši i pronalazi rešenja, jača njegovo samopouzdanje i sposobnost nezavisnog zaključivanja. Otvoren razgovor, pažljivo slušanje i razmena mišljenja dodatno pomažu roditeljima da prilagode svoj pristup detetovim potrebama.
Fleksibilnost je još jedan ključni element. Kako se dete razvija, menjaju se i njegove sposobnosti, pa se i način podrške mora prilagođavati. Na taj način dete se suočava sa novim izazovima tempom koji mu odgovara.
Na kraju, primena ideja koje je razvio čuveni ruski psiholog Lav Vigotski znači pružanje ravnoteže između pomoći i samostalnosti. Takav pristup ne samo da podstiče uspeh u učenju, već i doprinosi celokupnom razvoju deteta – emocionalnom, socijalnom i intelektualnom.
(Zadovojna)
BONUS VIDEO:
