Наша уметница не престаје да интригира
Марина не моли за емпатију, она је изазива у аутобиографији "Ход кроз зидове" животна прича Марине Абрамовић враћа је у кућу без пољубаца и у студио у ком се страх гута без воде. У "Нигхтсеа Цроссинг" са Улајем осам сати ћутања претвара се у буру, а план венчања на Кинеском зиду постаје граница коју љубав не прелази. На страницама које пеку као жар она спаја операциони сто и позорницу: тело је материјал, рана је мотив, истина је публика. Између побачаја, јавног линча и непристајања да буде мајка "по правилнику", признаје превару и ноћ са Улајем и његовом љубавницом.
Живот Марине Абрамовић обележиле су бројне контроверзе, а како и сама каже, у њеном детињству је било много крви. Она је о својој тешкој прошлости, отворено говорила у аутобиографији "Ход кроз зидове" где је открила више о злостављању које је доживела од стране родитеља, који је нису подржавали нити љубили, већ су је физички и емоционално злостављали.
Као тинејџерка, Марина је патила од ниског самопоуздања због свог изгледа и осећала се непривлачно, али данас је постала икона лепоте и инспирација многима. Као тинејџерка, веровала је да је "ужасно ружна". Имала је, како се сећа: "велики нос, мноштво бубуљица, ужасну фризуру, ортопедске ципеле и наочаре с врло дебелим стаклима".
У књизи је храбро изнела своје искуство са побачајима и одлуку да не жели да има децу, суочавајући се с критикама и лицемерним реакцијама јавности.
Како је признала у једном од ретких интервјуа од тада, у "Гуардиану", разочарала се реакцијама и нападима: "Свидело ми се како је један од форумаша написао да нико не пита Џорџа Клунија зашто нема децу. Остало је било врло лицемерно".
"У мом детињству је било много крви"
У мемоарима је објаснила како је у њеном детињству било и много крви. Када је изгубила свој први дечји зуб, крварење се није заустављало три месеца, а када је добила прву менструацију, трајала је десет дана. Аутобиографија Марине Абрамовић је бескомпромисна исповест, као и сви њени перформанси, у којој су живот и уметност у нераскидивој вези.
Исто тако, Марина је описала физичку трауму из детињства, као и утицај који су њени родитељи, бивши партизани, имали на њен живот и уметничку инспирацију.
Њена одлука да се посвети уметности формирала се још док је била млада, инспирисана неконвенционалним уметничким доживљајем који је доживела, а који је подстакао њену одлуку да своје идеје изрази кроз радикалне уметничке форме.
Пријатељ њеног оца посетио их је и показао јој један уметнички процес, набацио је низ боја на слику, спалио ту слику, и рекао јој је како је реч о заласку Сунца. Марина Абрамовић веровала је да је то фантастичан призор. Одлучила је након тога да студира уметност, али њене идеје су биле радикалније. Марина Абрамовић је постала симбол храбрости, искрености и уметничке аутентичности, чији су перформанси дубоко повезани са њеним животом и искуствима.
Њени перформанси постају све радикалинији
Први радикалнији перформанс извела је у Единбургу, "Ритам 10", раширила је прсте руке и играла се ножем, сваки пут када би се ранила, попила је жестоко пиће (иначе никад не пије), узела поново нож, и наставила.
У доба када је извела наведени перформанс, живела је врло конзервативним животом, у Београду, у стану са својом мајком, код куће је морала да буде до десет увече. Када је била 14-годишњакиња, намерно је кренула да пререже вену, али бака ју је пронашла и спречила, мајци нису никад рекли.
Легла је и усред запаљене звезде, скоро се угушила: "Увек сам осећала страх, и с тим осећајем сам се суочавала у својој уметности. Звезда петокрака је била у свакој школској књизи. Била је симбол рестрикције и контроле, и желела сам да се ослободим тога тако да се суочим с овим симболом". Када је њена мајка открила шта јој све ћерка ради у име уметности, бацила јој је стаклену пепељару у главу, рекла је да јој је "дала живот" и да ће јој га сада "узети натраг".
Од обостраних невера и насиља до секса утроје
Један исечак из мемоара Марине Абрамовић неколико дана пре изласка целог дела објављен је у британском Тхе Гуардиану. Вратила се у време када су она и немачки уметник Улај били у Аустралији и добили идеју да изведу перформанс радног наслова "Тхе Ловерс". План је био да ће пар стати на супротне стране Кинеског зида и ходати док се (након што свако пређе по 2.500 километара) не сусретну, а на средини грађевине требали су да се венчају.
Почетак њиховог краја био је када су изводили “Нигхтсеа Цроссинг”, у којем су у данима по осам сати дневно седели у столици једно наспрам другог и гледали се у очи. Улај због бола у абдомену није успео да издржи до краја, а Абрамовић је извела перформанс онако како су га замислили. Осећао се понижено.
Статус qуо у њиховој вези трајао је још две године. Пар је у то време од пријатеља и јавности скривао чињеницу да им је веза у распаду. Ускоро је Абрамовић признала Улају да га вара с једним француским писцем, на шта јој је он такође открио идентитет своје љубавнице. Након признања питала га је да ли жели с њом и својом љубавницом да има секс утроје, на шта је он пристао.
Ту је ситуацију описала као прилично болну: "Било је попут једног од мојих перформанса, само што је то био стварни живот. Нисам хтела да то буде стварно. Нисам осећала ништа. Каже се да људи које, на пример, удари бус и због тога изгубе ногу не осећају бол јер њихови живци једноставно не могу пренети толико боли мозгу. Намерно сам се одлучила на тај потез, да га отерам од себе. Али цена је била врло висока."
(Блиц Жена)
БОНУС ВИДЕО:
