У својој беседи некадашњи игуман манастира Острог, умировљени владика Јован, истакао је да људи без милости, који не праштају, не би требало ни да посте, јер је у том случају све - празно.
Унутрашњи гласови, уздаси, жудње јасно показују да Црква не постоји само као споменик, него као жива заједница људи који су позвани на светост, истакао је умировљени еписком Јован, некадашњи игуман манастира Осторг. Недавно је на празник Светог Кирила Александријског служио литургију у овој светињи и том приликом присутним верницима одржао бедецу која продире дубоко у свачију душу и тера човека да се добро замисли.
– Величина црквене мисије мери се по броју светаца. А светост подразумева одговорност. Сви смо позвани на божански живот – казао је, без устручавања, митрополит у једном од својих излагања и додао да светост није изузетност, већ духовна зрелост и дубока веза са вољом Христовом.
Говорећи о литургијском посту, владика се осврнуо на честу грешку савременог човека да пост своди на дијету:
– Пост није дијета. Пост је оружје против демона. Уз молитву, пост освећује човека и његов дом. Међутим, без милости, без праштања, без благослова, све је то празно. Ако нема промене у срцу, ако нема жртве да бисмо се приближили другима – пост постаје телесни подвиг без користи. Пост нас учи да се одричемо себе и прихватамо Христа. У њему се препознаје унутрашња слобода. Ако нисмо опростили непријатељима, не треба да се причешћујемо - подсетивши да је Свети Василије управо због јеванђелског живота постао симбол исцељења и утехе у српском народу.
Посебно снажно одјекнуле су његове речи о унутрашњој болести народа – зависти:
– Данас паметни људи одлазе из земље јер их овде оспоравамо. Фали нам домаћински однос. Ако се уништи породица, ако не васпитавамо децу, ако нема поштовања, неће бити ни светости. Без светости – нема будућности – рекао је епископ Јован, погледом загледан у вернике који су с пажњом упијали сваку реч, преноси религија.рс.
Његова беседа није била само опомена, већ и нежна молба народу да се врати коренима – Цркви, породици, опроштају. У атмосфери дубоког духовног сабрања, као да је време стало. Острог је тог дана дисао дахом предања, подсећајући све присутне да светост није резервисана за изабране, већ понуђена свима – као благослов, али и као задатак.
У речима некадашњег игумана, Острог је поново проговорио. Гласом мудрог пастира, кроз тишину стена и плач покајника.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
