Нису сви захтевни мушкарци одувек били такви. Неки су као дечаци били драги, осећајни и пуни љубави, али су их одређена трауматична искуства можда научила да потискују делове своје личности.
Доживљаји из детињства често обликују наше понашање у одраслом добу, а дечаци који се суоче с одређеним потешкоћама могу те лекције и очекивања пренети и касније у живот. То може утицати на њихово понашање и односе с другима, због чега је важно разумети корене таквог понашања.
Рано одбијање и страх од рањивости
Након пубертета дечаци почињу да осећају симпатије и желе да излазе на састанке. Бити одбијен може бити болно, али то је нормалан део одрастања. Кључно је како околина, нарочито родитељи, подржава дечаке након одбијања. Родитељи им могу помоћи тако што ће им објаснити да одбијање није разлог за стид и да не умањује њихову вредност или мужевност.
Могу их научити да поштују туђу одлуку, проживе своје разочарање и наставе даље без окривљавања друге особе. Без таквог вођства, неки дечаци могу одрасти у мушкарце који се плаше рањивости. Могу постати толико уплашени од одбијања да избегавају повезивање с особом која им се допада. Други могу постати претерано критични, истичући туђе мане како би се заштитили тако што ће први одбити потенцијалног партнера и избећи бол.
Малтретирање као окидач за ароганцију
Злостављање у детињству може снажно утицати на самопоуздање. Дечаци се суочавају с отвореним малтретирањем попут претњи и увреда, али и са прикривеним облицима, као што су исмевање од стране пријатеља, искључивање из друштва или етикетирање да су "преосетљиви" када покажу осећања. То је посебно збуњујуће када их повреди особа коју сматрају пријатељем.
Временом дечак може почети да сумња у сопствену вредност и научи да скрива несигурност. Као одрасли, такви мушкарци често своју дубоку несигурност прикривају ароганцијом или претераном критичношћу. Иако је то одбрамбени механизам, такво понашање одбија друге и отежава одржавање пријатељстава и веза.
Забрана плакања која тугу претвара у бес
Друштво често очекује да мушкарци буду јаки и да не показују емоционалну рањивост, што се сматра слабошћу. Због тога се многим дечацима одмалена говори да не плачу. Када родитељ реагује љутњом на дечакове сузе, учи га да су његова осећања нешто што треба сакрити. Временом може почети да се стиди плакања, а тај стид преноси се и у одрасло доба.
Мушкарци који су научени да потискују емоције не могу их се једноставно решити. Туга и друга потиснута осећања често избијају на површину у облику беса, што их може навести да се истресају на вољене особе и тако их удаљавају од себе.
Наметнуто уверење да брига о изгледу није "мужевна"
Док се девојчице обично подстичу да брину о свом изгледу, дечаци често не добијају исту поруку. Многи усвоје став да интересовање за одећу, негу коже или изглед уопште није "мужевно". Проблем је што такав став може довести до осуђивања других мушкараца који се труде око свог изгледа.
Брига о кожи није само питање лепоте, већ и хигијене. Дечаци који верују да је срамота водити рачуна о изгледу могу касније критиковати пријатеље који то раде, стварајући непријатност и понављајући исти образац стида везан за основну бригу о себи.
Притисак да се баве спортом уместо сопственим интересовањима
Родитељи понекад терају дечаке да се баве спортом како би их "очврснули" или усмерили ка активностима које се сматрају мужевнијим, за разлику од позоришта или уметности. Када родне улоге диктирају чиме дечаци смеју да се баве, то их може спречити да открију и следе своје стварне страсти.
Мушкарци одгајани с уверењем да је спорт кључан део мушког идентитета могли би сматрати друга интересовања неважним. То их може учинити затвореним за вредности свега што није повезано са спортом и сузити им видике.
Недијагностиковани АДХД и осећај да с њима нешто није у реду
Код дечака се АДХД може испољити као хиперактивност, немир и потешкоће с концентрацијом. Ако се такво стање не дијагностикује, дечак који се бори с тим симптомима може почети да мисли да с њим нешто суштински није у реду.
Упоређујући се с вршњацима, може постати самокритичан и сумњати у своју способност да се промени. То може довести до тога да када одрасте одустане од рада на себи, верујући да је једноставно такав. Без дијагнозе, подршке и алата за управљање својим стањем, такви дечаци могу да задрже навике које отежавају функционисање у друштву.
Свађе родитеља као модел нездравих веза
Деца обраћају пажњу на то како се њихови родитељи носе с међусобним сукобима. Дечак који одраста уз родитеље који се непрестано свађају може поверовати да је то нормалан начин функционисања веза. Ако један родитељ редовно омаловажава другог, дете може усвојити тај образац понашања.
Као мушкарац, може омаловажавати партнерку, а да не схвата у потпуности колико је то штетно. Таква научена понашања могу му знатно отежати изградњу здравих и стабилних односа.
Изолација у детињству и неспособност склапања пријатељстава
Многи одрасли мушкарци тешко склапају пријатељства. То је још израженије код оних који су у детињству били социјално изоловани. Дечаци који су били искључени или игнорисани у школи немају рана искуства на која би могли да се ослоне у одраслом добу.
Мушкарци који као деца нису имали много пријатеља можда не поседују алате који олакшавају стварање веза, нити виде пријатељство као важан део живота. То може довести до изолације или до тога да стављају превелик притисак на једну особу да испуни све њихове друштвене и емоционалне потребе.
Недостатак пријатељица и погрешна перцепција о женама
Пријатељства с девојчицама током детињства могу помоћи дечацима да науче да граде односе са женама засноване на поштовању. Мушкарци који нису имали пријатељице док су одрастали могу почети да гледају на жене као на нешто одвојено од себе, а не као на целовите особе.
Стварањем подела између мушкараца и жена, могу постати склонији сексизму. Без искуства пријатељства са женом чију личност, идеје или радну етику поштују, могли би имати проблема с поштовањем женских мишљења касније у животу, што може штетити њиховим професионалним и личним односима.
(Супер жена)
БОНУС ВИДЕО:
