Ipak u njenoj karijeri je najznačajnija šesta decenija dvadesetog veka kada je bila prava zvezda. Gramofoni tinejdžera širom Evrope su vrteli ploče na kojima su se nalazile pesme koje je uglavnom sama komponovala i pisala. Pevala je na engleskom, italijanskom, nemačkom, španskom, portugalskom, ali pesme na maternjem francuskom imaju posebnu čar.
Fransoa je rođena 1944. godine u Parizu uz zvuke sirene za vazdušnu opasnost. Tinejdžerske dane su obeležili mnogo lepši zvuci: francuske šansone i američki i britanski pop i rokenrol. U detinjstvu je bila povučena i volela da vreme provodi u svojoj sobi uz gitaru i knjigu. Ova devojčica se nije mnogo promenila ni u osmoj deceniji života. Period odrastanja je bio obeležen porodičnimproblemima i nesigurnošću u sebe nakon što ju je baka nazvala najružnijim stvorenjem, ali i nekim lepim stvarima kao što je muzika. Uživala je u pesmama svojih zemljaka, a zatim joj je Radio Luksemburg otovrio nov prozor u svet. U njen život i uši ulaze hitove Pol Enke, Everli Bradrsa, Klifa Ričarda. U samoći uz radio svira i pevuši a ubrzo počinje i sama da komponuje i piše stihove.
Fransoaz je imala 17 godina kada je njen život promenio jedan novinski oglas. “Traže se mladi pevači”, pisalo je. To je bilo dovoljno da nesigurna i stidljiva devojka odustane od studija književnosti i odluči da postane zvezda. Naravno, njen glas, muzikalnost i šarm nisu naišli ni na kakvu prepreku na ovoj audiciji i Fransoaz snima prvu pesmu “Oh Oh Chéri”.
Već sledeća “Tous les garçons et les filles” postiže neverovatan uspeh. Prodaju se milioni primeraka, a pesma je jedna među najslušanijima kako u Francuskoj, tako i u inostranstvu, a naročito u Velikoj Britaniji. U kasnijim osvrtima na svoju karijeru, ova Fracuskinja nežnog glasa je govorila da je raduje uspeh ove pesme ali da joj je u isto vreme žao što nije tako prihvaćena neka bolja pesma. Ni danas nije oduševljena svojim najvećim hitom i ističe da je snimljen na brzinu.
Glavno obeležje njenih pesama jeste prijatan i tih glas, dopadljive melodije odsvirane na gitari i stihovi koji uglavnom govore o ljubavi i mladosti. U intervjuima je govorila da su pesme tužne zato što prvo nastaje muzika, a zatim tekst koji je prati. Igrom slučaja, najlepši tonovi su uvek tužni. I sama njena pojava je oduvek bila melanholična i romantična pa je privukla pažnju kao zvezda koja ne izgleda i ne ponaša se onako kako se očekuje.
Koncerti nikada nisu bili pogodni da prenese publici svoju umetnost i emocije. U televizijskim emisijama i spotovima je uvek stidljivo stajala a u isto vreme privlačila pažnju svojom energijom i harizmom. Kako je sama rekla, nikada nije igrala osim u svojim mislima.
Svet nije bio oduševljen samo njenom pesmom i talentom već i izgledom i ponašanjem. Ličila je na devojku iz komšiluka što ju je izdvajalo među zvezdama tog vremena. Sa jedne strane Brižit Bardo i naglašavanje seksipila, a sa druge strane povučena Fransoaz koja svoijm prirodnim izgledom poručuje: Jednostavnost je najlepša. Čak je i u novinskim tekstovima isticano kako nikada ne nosi karmin a njen stil je okarakterisan kao mešavina dečačkog i ženstvenog i proglašen francuskim stilom.
Karijeru lepe Francuskinje su još na početku pratile priče o njenom izgledu, pa je ubrzo postala i modna ikona. Njene fotografije su prekrivale naslovne strane najpoznatijih modnih časopisa. Inspirisala je najbolje svetske kreatore koji su za nju dizajnirali garderobu. Mini suknje, farmerke, kožne jakne, čizme i haljine – šta god je nosila, uvek je vešto spajala izgled uličnog mangupa i mirne devojčice. Bez obzira da li se pojavljivala u skupoj garderbi poznatih dizajnera, ili običnim farmerkama, frizura je bila njen zaštitni znak. Duga ravna kosa i šiške. Često je oblačila garderobu koja je u to vreme bila gotovo društveno neprihvatljiva a ipak dopadljiva. Tako se na žurkama pojavljivala u sakou i pantalonama.
Divljenje publike je uticalo da se više ne oseća bezvredno i ružno, a tome su najviše doprineli česti odlasci u London. Bila je jedna od retkih Francuskinja koja je u Engleskoj prestonici postala prava zvezda i miljenica tamošnjih poznatih ličnosti. Družila se sa Bitlsima, Enimalsima, Stonsima, a Mik Džeger je najviše uticao da se više ne oseća kao ružno pače kada ju je u jednom intervju nazvao idealnom ženom. Očarala je i Boba Dilana koji joj je posvetio jednu poemu. Suvišno je reći da su svi bili potajno zaljubljeni u nju.
Udala se 1981. godine za svog dugogodišnjeg momka, muzičara Žaka Dutronka, sa kojim je dobila sina Tomasa, koji je takođe poznati muzičar današnjice. Ardi danas živi u Parizu, a Žak na Korzici, još uvek u braku ali na različitim adresama.
Komplimenti su je prijali, ali, kako je u jednom od novijih intervjua rekla, nikada sebe nije doživljavala kao muzičku zvezdu i modnu ikonu. Imala je osećaj da je to neko drugi jer ona je uvek uživala u samoći i čitanju knjiga.
Melanholičan izgled i harizma bili su za Fransoaz ulaznica u svet filma. Neki od desetak filmova u kojima je imala manje uloge su: "Masculin, féminin, What’s New Pussycat?, Grand Prix, Save the Tiger."
Kritičari su govorili da su albumi Fransoaz Ardi spoj američkog i britanskog načina produkcije i kontinentalnog senzibiliteta i sofisticiranosti. U njenoj muzici nije bilo jaza između francuske tradicije, tinejdžerskog popa i roka pedesetih, džeza i bluza. Sentimentalne i najčešće tužne pesme, sačinjene od svih tih elemenata, sadržale su još jedan važan sastojak – glas i energiju stidljive Fransoaz.
Televizijske emisije, mnoštvo albuma, filmovi, svetska slava, neprestano poziranje pred foto-aparatima. I jedna tiha, stidljiva, nežna i prirodna devojka u tom svetu koja izaziva divljenje i publike i kolega. U njenom nastupu se videlo da ne pripada estradi, a da je u isto vreme rođena da bude zvezda – eto tajne njenog uspeha i dopadljivosti.
Fransoaz Ardi, legendarna francuska pevačica, model i glumica, preminula je 12. juna 2024. godine u 80. godini, nakon duge borbe s rakom. Ardi je bila jedna od omiljenijih figura francuske kulture, a za sobom je ostavila neizbrisiv trag ne samo u svetu muzike, već i mode i filma.
Ardi je imala rak limfnih žlezda od 2004. godine i prošla je godine radioterapije i drugih tretmana za ovu bolest. Godine 2015, bila je kratko stavljena u indukovanu komu nakon što joj se stanje pogoršalo, i imala je problema sa govorom, gutanjem i disanjem u narednim godinama. Godine 2021, zagovarala je eutanaziju, rekavši da je Francuska „nečovečna“ jer ne dozvoljava ovu proceduru.
Vest o njenoj smrti je objavio njen sin, muzičar Tomas Djutron, koji je na Instagramu napisao „Maman est partie“ („Mama je otišla“) uz fotografiju njega i Ardi.
