Anksioznost je višeslojno stanje, koje pokreću i održavaju različiti faktori, ali bilo bi korisno otkriti gde je sve to počelo, a često to može preneti majka na dete
Koje su 9 stvari koje ti je majka govorila u detinjstvu a koje su možda uzrokovale tvoju dugoročnu anksioznost?
1 „Prestani da plačeš.”
Zaista nijedna majka ne misli da ću ovo reći svojoj deci pre nego što sam sazna kako izgledaju napadi besa koji traju 45 minuta. Ipak, to nije pravi način da se nešto kaže. „Izjave poput ’prestani da plačeš’ detetu šalju poruku da su tužna osećanja neprihvatljiva”, kaže dr Dorfman. „Kao rezultat toga, kada se ta osećanja neizbežno ponovo pojave, dete bi u odraslom dobu moglo postati osoba sklona anksioznosti.”
2 „Smiri se.”
Skot Bi, klinički psiholog i docent medicine na Klivlendskoj klinici (Cleveland Clinic), izjavio je za *The Huffington Post* da roditelji to obično govore iz najbolje namere, ali to ne znači da time neće dodatno pojačati anksioznost kod svog deteta. „Mnoge stvari koje izgovorimo na kraju imaju paradoksalan efekat i samo pogoršavaju anksioznost”, rekao je on. „Anksioznost može biti poput živog peska: što više pokušavate da odmah rešite situaciju, to dublje tonete. Kada ljudima kažete ’smiri se’, time im zapravo možete pojačati osećaj panike.”
3 „Požuri!”
Bukvalno svaki roditelj je bar jednom rekao svojoj deci da požure, ali da li je to ikada upalilo? Gubljenje živaca pred detetom koje nikako da izađe iz kuće – samo zato što ste vi pod stresom – ne pomaže.
Dr Lora Kirmajer, klinički psiholog, objašnjava u članku za *Child Mind Institute* da ne treba izbegavati razgovor o anksioznosti. Kasnije, kada se situacija smiri, recite detetu: „Sećaš li se kada sam jutros bila veoma uznemirena? Osećala sam anksioznost jer si kasnila u školu, a svoju anksioznost sam pokušala da savladam vikanjem. Ali postoje i drugi načini da se ona savlada. Možda možemo da osmislimo bolji način za polazak od kuće svakog jutra.”
Govorenje o anksioznosti na ovaj način daje deci dozvolu da osećaju stres, objašnjava dr Kirmajer, i šalje poruku da se stresom može upravljati. „Ako osećamo da moramo stalno da štitimo svoju decu od toga da nas vide tužne, ljute ili uznemirene, mi im, suptilno, šaljemo poruku da nemaju dozvolu da osećaju ta osećanja, da ih izraze ili da njima upravljaju“, dodaje ona.
4 „Ne brini.“
Baš kao što savet detetu da se „smiri“ može imati kontraefekat, tako i ovo „može izazvati paradoksalnu reakciju, pojačavajući brigu i njen intenzitet“, navodi dr Dorfman.
5 „Nije to ništa strašno.“
Kakvo obezvređivanje osećanja! Podrazumeva se da, ako je vaše dete zbog nečega uznemireno, za njega je to veoma važno. Da li je polomljen sladoled na štapiću zaista „velika stvar“ u životu? Nije, ali vaše dete to još ne zna, ono samo zna da vi ne razumete kako se ono oseća.
6 „Dobro si.“
Razumljivo je što želite da ohrabrite dete govoreći mu da je „dobro“ nakon što padne sa tobogana; na kraju krajeva, tehnički gledano, ono je „dobro“. Međutim, dete se svakako ne oseća dobro... tako da, zapravo, ponovo obezvređujete ta veoma, veoma stvarna osećanja.
7 „Pašćeš i slomićeš vrat.“
Spremni ste da kažete gotovo bilo šta kako biste sprečili dete da radi nešto opasno, ali preterivanje će ga naučiti da i samo čini isto. Prema časopisu *Parents*, bolje je koristiti blaže i realnije izraze kada upozoravate decu: „Zamišljanje najboljeg, umesto najgorog ishoda, jedan je od načina da se upravlja negativnim očekivanjima i kontroliše sklonost ka katastrofiziranju.“
8 „Saberi se.“
Može biti veoma primamljivo pribeći ovakvom pristupu kada se vaše dete baca po podu, vrišti i udara, ali istina je da „stroga ljubav” (tzv. *tough love*) neće pomoći – empatija hoće. Kako je za *Huffington Post* izjavio Kit Hamfris, profesor psihijatrije na Univerzitetu Stanford, umesto ohrabrujućih govora, bolje je koristiti fraze poput: „To je zaista užasan osećaj” ili „Žao mi je što se tako osećaš”.
„Paradoks je u tome što empatična izjava pomaže detetu da se smiri, jer ono više nema osećaj da mora da se bori za svoju anksioznost”, kaže Hamfris. „To pokazuje razumevanje.”
9 „Pusti mene da to uradim umesto tebe.”
Kada ste skloni anksioznosti, gledanje deteta kako se muči da veže pertle ili sipa mleko u čašu može vas toliko uznemiriti da poželite da odmah uskočite i preuzmete stvar u svoje ruke... ali nemojte to činiti. „Jedan od načina na koji anksiozne majke prenose svoju anksioznost na dete jeste preterano uključivanje u aktivnosti koje dete obavlja”, napisao je dr Grejam K. L. Dejvi za časopis *Psychology Today*.
„Takvo preterano uključivanje verovatno će pojačati detetov doživljaj pretnje, smanjiti njegov osećaj kontrole nad tom pretnjom, povećati izbegavanje pretnje i dovesti do brige o potencijalnim opasnostima”, dodaje Dejvi.
Realno gledano, malo je verovatno da više nikada nećete izgovoriti nijednu od ovih rečenica. Ipak, ako budete pažljiviji u izboru reči, to će svakako napraviti razliku!
(Stil)
BONUS VIDEO:
