Neko će reći da suze uz film dokazuju slabost, a neko da je to preterana emotivnost. Istina je, međutim, daleko složenija i dublja. Kada žena zaplače pred filmskim platnom ili ekranom, to nije samo reakcija na izmaštani svet – to je susret sa sopstvenim iskustvima, ranama i snovima.
Žene češće, nego muškarci, ulaze u priču srcem. Kada lik pati, one ne posmatraju hladno njegovu sudbinu, već ga osećaju. NJegove suze postaju njihove, jer u njima prepoznaju bol prošlosti, brigu za najbliže ili strah od gubitka. Film tada prestaje da bude umetnost i pretvara se u intimno iskustvo.
Suze kao olakšanje
U stvarnom životu često je potrebno biti jak, obuzdati emocije, ćutati kad bi najradije plakali. Film, međutim, daje dozvolu. U mraku bioskopa ili sigurnosti sopstvene sobe, suze mogu poteći slobodno. One tada nisu znak nemoći, već oslobađanje – katarza koja briše stres i vraća unutrašnju ravnotežu.
Identifikacija sa pričom
Najčešće se plače uz priče o ljubavi, porodici, gubitku ili prijateljstvu – temama koje oblikuju svakodnevicu. Kada junakinja doživi prevaru, gledateljka se seća sopstvenih rana. Kada junak pronađe pravu ljubav, rađa se nada da je i to pred njom. Film postaje most između ličnog i univerzalnog.
Misterija biologije
I nauka ima odgovor: hormoni poput prolaktina utiču na to da žene češće i lakše plaču. Ali biologija ovde nije prepreka, već alat – prirodni način da se emocije izraze i rasterete duša i telo.
Dubina nesvesnog
Postoji i ona skrivena, jungovska dimenzija. Filmovi dotiču arhetipove – slike i priče koje nosimo u kolektivnom nesvesnom. Kada žena zaplače, suze nisu samo njene. One su deo univerzalne tuge, ljubavi i čežnje koje povezuju sva ljudska bića.
Suze uz film nisu slabost, već dokaz da i u svetu fikcije umemo da budemo ljudski, ranjivi i – jaki. One su podsećanje da je moć u tome da osetimo, jer tek kada osećamo – zaista živimo.
