Неко ће рећи да сузе уз филм доказују слабост, а неко да је то претерана емотивност. Истина је, међутим, далеко сложенија и дубља. Када жена заплаче пред филмским платном или екраном, то није само реакција на измаштани свет – то је сусрет са сопственим искуствима, ранама и сновима.
Жене чешће, него мушкарци, улазе у причу срцем. Када лик пати, оне не посматрају хладно његову судбину, већ га осећају. Његове сузе постају њихове, јер у њима препознају бол прошлости, бригу за најближе или страх од губитка. Филм тада престаје да буде уметност и претвара се у интимно искуство.
Сузе као олакшање
У стварном животу често је потребно бити јак, обуздати емоције, ћутати кад би најрадије плакали. Филм, међутим, даје дозволу. У мраку биоскопа или сигурности сопствене собе, сузе могу потећи слободно. Оне тада нису знак немоћи, већ ослобађање – катарза која брише стрес и враћа унутрашњу равнотежу.
Идентификација са причом
Најчешће се плаче уз приче о љубави, породици, губитку или пријатељству – темама које обликују свакодневицу. Када јунакиња доживи превару, гледатељка се сећа сопствених рана. Када јунак пронађе праву љубав, рађа се нада да је и то пред њом. Филм постаје мост између личног и универзалног.
Мистерија биологије
И наука има одговор: хормони попут пролактина утичу на то да жене чешће и лакше плачу. Али биологија овде није препрека, већ алат – природни начин да се емоције изразе и растерете душа и тело.
Дубина несвесног
Постоји и она скривена, јунговска димензија. Филмови дотичу архетипове – слике и приче које носимо у колективном несвесном. Када жена заплаче, сузе нису само њене. Оне су део универзалне туге, љубави и чежње које повезују сва људска бића.
Сузе уз филм нису слабост, већ доказ да и у свету фикције умемо да будемо људски, рањиви и – јаки. Оне су подсећање да је моћ у томе да осетимо, јер тек када осећамо – заиста живимо.
