Ваја Дујовић освојила нас је у улози Ане у серији "Државни службеник", а за Магазин Новости каже да је за њу глума најлепши посао и да јој је једина жеља да у томе траје.
"Бранио сам младу Босну", "Једне летње ноћи", "Санта Мариа делла Салуте", "Војна академија", "Државни службеник", "Александар од Југославије", "Нечиста крв: грех предака" само су нека од уметничких остварења којима је глумачку ноту пружила Ваја Дујовић.
Млада глумица може већ да се похвали импресивном биографијом. Од када је као мала корачала позоришним даскама у пратњи оца, чувеног драмског уметника, Владана Дујовића, до сада њени снови су постали стварност, иако како каже, понекад не може да поверује да је и сама део те велике машинерије.
- Када направите паралелу између Ваје која је као мала време проводила у позоришту и ове данас, која стане на исте те "даске", да ли су се снови остварили? Каква су Вам сећања на те дане када сте са оцем одлазили у позориште?
Да, кад тако погледам јесу се остварили. У очима мале Ваје глумачки живот је био много бајковитији. Што и није далеко од реалности, само ово је ипак посао, напоран, захтеван, понекад суров, али ипак је привилегија радити у некој магији филмског и позоришног света.
Прелепо је како и сада, понекад кад станем на сцену или дођем на сет и погледам колеге глумце и људе који стоје иза кулиса/камера и чине да се деси магија, и просто не верујем да сам ја и део те велике машинерије.
- Улога Јованке Чубриловић у остварењу "Бранио сам Младу Босну" је била и ваш званични улаз у свет филма. Како изгледају прирпеме за лик који је стваран према особи која је постојала и колика је одговорност глумца да тај живот пренесе на велико платно?
Имала сам ту срећу да сам више пута играла такве ликове. Велика је одговорност, а није много лако када пред собом имате озбиљну биографију, а мало простора да исприцате нечију животну причу. Највећи је изазов наћи меру, шта је важно да публика може да на основу једног 'исечка' добије увид и право доживи тај лик и његову судбину. За мене је то увек част, и заправо таква врста улога даје један виши смисао овом позиву.
- Шира публика највише Вас препознаје као Ану, из серије "Државни службеник", чему Вас је научила улога коју играте, ево већ три сезоне?
Ана Станојевић има свој зивот, као неки паралелни универзум који живимо заједно. Па некако и не знам да одговорим ста ме је научила већ ишчекујем шта ће јој се десити у будућности, и ста ћемо још нас две проживети заједно. То је уједно и најзанимљивије, што имам увид о развијању тог лика само на 'парче' колико траје једна сезона, а све остало је неизвесно као и у животу.
Памтим аплауз на сцени Сава центра на премијери мог првог филма.
- За тумачење улоге румунске принцезе Јелисавете, у серији "Александар од Југославијие", учили сте румунски, колико је то било изазовно?
При самој помисли било је јако изазовно, али већ после првог кадра доста је лако ишло. Захтевало је само мало више труда, који иначе не улажете кад играте на матерњем језику.
- Играли сте бројне карактере, епохе... али да ли постоји нека улога коју чекате? Шта би Вам било изазовно?
Улоге су некако мене налазиле и бирале, па се надам да ће и нека следећа такву динамику имати. Ако бих могла да бирам, или да казем наглас, да је 'призовем', волела бих да буде из неког од класика светске или српске књижевности. Класици никад не старе, али се тумачења мењају, продубљују, налазе се разлиците паралеле са оним сто је данашњица... истраживање и такав процес би ми био изузетно узбудљив и изазован.
- Који аплауз посебно памтите?
Памтим аплауз на сцени Сава центра на премијери мог првог филма, и моју баку у публици на ногама. Такође, сваки аплауз после представе Велика драма, је незабораван. Имала сам ту част да се придружим ансамблу те култне представе и доживљавам тај магичан аплауз, који не јењава двадесет година након премијерног извођења.
Испуњеност, оствареност и мир са собом изнутра даје лепоту, ону много важнију.
- Колико Вам је посао који нема фиксно радно време донео, а колико одузео?
То можете да ме питате за једно двадесет година. Сад немам одговор на то питање, учим да прихватам ствари какве јесу, и да уживам и у потпуним хистеријама од количине и посла, а и у оним моментима кад на рез морам да се снађем и уживам у слободном времену. Верујем да ћу прави увид имати кад будем старија, мудрија, па се осврнем и сагледам све. Оно у шта сам сигурна је да се нећу покајати, ово је најлепши позив и једина жеља ми је да у њему трајем.
- Приметно је да сте наклоњени природној лепоти у свету који све више иде изван тих оквира, које су ваше водиље када су нега, стил, уопште изглед у питању?
У ери могућности корекција свега, мислим да је највећи изазов заволети и прихватити себе онаквог каквог вас је природа одредила. Ја нисам због природе посла никад ни размишљала о неким захватима, лице и тело су моје оруђе за рад, а највише су ме инспирисале неке дивне глумице средњих година које кад видим како носе своје године, сваку бору, или седу длаку, то им и даје на величини. Испуњеност и оствареност, и мир са собом изнутра даје лепоту, ону много важнију.
- Какви Вас глумачки изазови очекују у будућности, да ли публици спремате нешто ново?
У ово чудно и не бас срећно време је изазов свака представа која се одигра, као и снимање које прође без неких турбуленција изазваним корона вирусом. Тако да се искрено надам смиривању ситуације, дисциплини свих нас у жељи да се смири овај вирус, и да се коначно без страха вратимо у оно што смо некад звали 'нормалан живот'. Радоваћу се свакој улози само да је у здрављу и миру.
