Одлука о разводу ретко се доноси лако, посебно када супружници имају децу, па уз питање да ли је заједнички живот још могућ долази и оно које родитеље често највише мучи: како ће њихов растанак утицати на дете и шта ће оно запамтити из породичног дома.
О браку, родитељству и односима који нас обликују од најранијег детињства говорио је и Владета Јеротић, српски неуропсихијатар, психотерапеут и писац, који је посебну пажњу посвећивао атмосфери у којој дете одраста, љубави између родитеља и искуствима која касније носимо у сопствене партнерске односе.
У тексту који преноси његове речи издваја се и став о томе када би, уколико је развод неизбежан, требало да дође до растанка. Ипак, тај став треба разумети као његово виђење, а не као универзално правило које може да се примени на сваку породицу.
Шта је говорио о разводу
Јеротићу се приписује савет да, када супружници више не могу да пронађу заједнички језик и развод постане неминован, до њега дође док је дете веома мало.
- Ако је развод брака неминовност, најбоље је да се она догоди када дете има највише три године и да родитељи убрзо потом ступе у нове брачне заједнице.
Ове речи отварају осетљиву тему, јер иза сваке одлуке о растанку постоје другачији односи, околности и потребе детета, па ни поменути узраст ни улазак у нови брак не треба представљати као готов рецепт за породичне проблеме.
Оно чему је Јеротић у својим размишљањима придавао велики значај јесте искуство које дете стиче посматрајући родитеље, начин на који разговарају, показују блискост и односе се једно према другом.
Дете упија однос између оца и мајке
Говорећи о првим годинама живота, Јеротић је наглашавао колико дете снажно прима оно што се догађа у његовом непосредном окружењу, чак и када одрасли мисле да је премало да би разумело њихов однос.
- Дете до краја треће године је упијајући ум, као сунђер је. Колико би само требало да се отац и мајка тада воле највише! И да тако буде пет, па после нека буде мало и препирки, али првих три до пет година, и због детета и због себе, да дете види, упије љубав оца и мајке. Остаће скрипт, па ће тражити у своме браку да понове оно што су доживели првих три до пет година, и добро и лоше!
У средишту овог размишљања је однос којем дете свакодневно присуствује, јер породични дом представља и место на којем први пут упознаје блискост, неслагање, нежност и начин на који се људи понашају када међу њима постоји проблем.
Јеротић је тако указивао на могућност да оно што у детињству усвојимо као познат образац касније тражимо или понављамо у сопственом браку, укључујући и добре и лоше стране родитељског односа.
Родитељство као заједничка жеља
У његовим размишљањима о породици важно место имала је и жеља за родитељством, коју је сматрао нечим што треба да деле оба партнера.
- Има храбрих жена које рађају децу, иако мушкарци неће брак.
У пренетом тексту наводи се и да је из психотерапеутског искуства говорио о деци која одлазе у далеке земље како би упознала своје очеве, истичући емоционалну тежину таквих породичних прича.
Кроз ове теме враћао се питању одговорности одраслих, њиховог односа према детету и онога што му пружају током одрастања. Његове речи о раном детињству зато стављају нагласак на љубав коју дете може да види и осети у свакодневном животу, кроз однос родитеља и њихово присуство.
(Она)
БОНУС ВИДЕО
