У нашем народу постоји веровање старо колико и само православље – кумство се не одбија. Али, да ли сте се икада запитали зашто? Ево шта заправо значи када неко каже: „Кум је светиња.“
Кум није обичан гост на свадби или свечани сведок крштења. Кум је, у традицији нашег народа, духовни сродник, неко ко улази у породицу не по крви, већ по духовној вези. Његова улога је и симболична и одговорна – он је ту да сведочи пред Богом, да подржи, заштити, и – ако затреба – преузме бригу.
Кум који је крстио дете има и моралну одговорност да брине о њему ако родитеља више нема. Није то правни налог, већ духовни. Није обавеза, већ завет. То је оно што кумство чини светим: не присилу, већ љубав.
Кад вас неко позове да му будете кум – знајте шта вам је поклонио
Поклонио вам је поверење. Поклонио вам је место у својој породици. Поклонио вам је част коју не нуде свакоме. Зато, ако неко изговори речи: „Хоћеш ли ми бити кум?“, размислите дубоко. Не гледајте у новчаник, већ у срце. Јер кум није дугме, кум је део душе.
Одбити кумство – шта народ каже
У српском народном предању, постоје бројна упозорења шта може задесити онога ко одбије кумство. Не као претња, већ као поука.
Ако одбијеш да будеш кум на венчању, говори се да ћеш тешко пронаћи сопствену сродну душу.
Ако не пристанеш да будеш кум на крштењу, верује се да ћеш сам остати без порода, јер си се одрекао дужности да духовно водиш дете.
А ако изабереш да окренеш леђа овој части из личне удобности, кажу да те у животу може пратити осећај усамљености и недостатка правог пријатељства.
Наравно, све ово су симболичне поруке – не формуле казне, већ позив на одговорност и свест да је бити кум више од тренутне части – то је доживотна веза.
