Сигурно сте бар једном у животу чули – или изговорили – реченицу: „Данас сам устао на леву ногу.“ И одмах је све јасно: лош дан, чудан осећај, низ ситних (или крупних) неспоразума. Али, да ли сте се икада запитали – зашто баш лева нога? И откуд та изрека?
Порекло ове фразе води нас далеко у прошлост – у време када су људи свет тумачили кроз знакове, симболе и сујеверје. Још у античком Риму, али и у старим словенским и блискоисточним културама, лева страна је сматрана лошом, злом, несрећном, док је десна била „страна благослова“, сунца и божанске заштите.
Римљани су веровали да ако ујутру прво станеш левом ногом на земљу, призиваш несрећу за цео дан. Зато су војници, свештеници и обични људи пазили да се из кревета увек устане – десном ногом напред. У неким храмовима чак је било забрањено улазити левом ногом, јер се то сматрало увредом за богове.
Слично веровање задржало се вековима – хришћански средњи век је додатно ојачао негативну симболику левице, везујући је за ђавола, грех и „погрешан пут“. Леворуке особе биле су сумњиве, а лева страна тела се повезивала с несрећом, сенкама и подсвесним нагонима.
Наравно, данас знамо да је лева страна тела једнако важна као и десна – и да леворуки могу бити и уметници, и генији, и потпуно обични срећни људи, aли језик памти своје древне страхове. Зато и данас, када дан крене наопако, инстинктивно кажемо да смо „устали на леву ногу“ – као да је то могло да покрене читаву лавину лоших догађаја.
