Kada je princeza Alisa od Hesena i Rajne prešla prag carske Rusije, donela je sa sobom više od novog imena. Kao Aleksandra Fjodorovna, poslednja ruska carica, ona će ostati upamćena ne samo kao tragična figura, već kao žena čiji je uticaj, voljno ili ne, ubrzao pad moćne dinastije Romanov.
Rođena u Nemačkoj, u jednoj od manje uticajnih kraljevskih grana, Alisa je odrasla u strogoj, ali obrazovanoj atmosferi, kao unuka britanske kraljice Viktorije. Od malena je bila povučena, osetljiva i duboko religiozna. NJena usamljenička priroda nije se uklapala u raskošne dvorove, ali je njena lepota i mističnost fascinirala mladog ruskog prestolonaslednika Nikolaja Aleksandroviča Romanova. LJubav između njih dvoje bila je prava romansa — jedna od retkih u aranžiranim dinastičkim brakovima. Ali kao što će se ispostaviti, to što je srce bilo umešano, ne znači da je bilo i mudro. Ruski dvor gledao je sa podozrenjem na Alisu — Nemicu, luteranku, povučenu i nespremnu za ulogu kakvu je carska Rusija zahtevala od svoje carice. Po dolasku u Rusiju, Alisa je prešla u pravoslavlje i uzela ime Aleksandra Fjodorovna. To nije bio samo čin verske i kulturne transformacije — bio je to i početak njene borbe da bude prihvaćena u zemlji koja ju je od početka odbijala. NJen uticaj na Nikolaja II, koji je već bio slab i neodlučan vladar, vremenom je postao predmet podsmeha i straha. Aleksandra nije bila politički vešta, ali je bila uporna, strastvena i uverena u sopstvene vizije — posebno kada je reč o duhovnosti i misticizmu.
U vreme kada je Rusija kipela od socijalnog nezadovoljstva i revolucionarnih ideja, ona se okretala unutrašnjem svetu, religioznom fanatizmu i — Grigoriju Rasputinu. Upravo je njen odnos sa tajanstvenim monaškim isceliteljem ubrzao sunovrat carske kuće.
Rasputin, koga je Aleksandra videla kao božanskog posrednika u isceljenju njenog bolesnog sina, carevića Alekseja, ušao je u srce i politiku carske porodice. NJegovo mešanje u državne poslove, kao i opšti nemoral koji je okruživao njegovo ime, stvorili su utisak da carem vladaju žene i mistici, a ne razum i državni interes. Javnost je Aleksandru sve više prezirala. Zvali su je „nemačkom vešticom“, optuživali je za izdaju tokom Prvog svetskog rata i za rasipanje u doba narodne bede. Umesto da ublaži sliku monarhije, ona je svojom hladnoćom, netaktičnošću i nepoverenjem prema narodu doprinela njenom urušavanju.
Kada je 1917. izbila Februarska revolucija, bilo je kasno za promene. Nikolaj II je abdicirao, a porodica Romanov bila je internirana. Godinu dana kasnije, Aleksandra Fjodorovna, zajedno sa mužem i decom, biće ubijena u Jekaterinburgu — ne samo kao simbol monarhije, već kao tragična posledica niza ličnih i političkih promašaja. Istorija će je pamtiti kao tragičnu figuru: ženu koja je ljubavlju pokušala da spase carstvo, ali je, oslanjajući se na fanatizam i pogrešne savetnike, pomogla da se ono sruši.
BONUS VIDEO
