Gostujući u emisiji “Pesnik panonskog srca” na RTS, posvećena Đorđu Balaševiću, Vuk Žugić, dugogodišnji direktor Kulturnog programa “Sava centra”, ispričao je kako je nastala pesma “Ne lomite mi bagrenje”.
“Đorđe Balašević je po običaju bio u “Sava centru”, dogovorali smo te tradicionalne novogodišnje koncerte. Šta je ovde bitno. Sektor za kulturu se nalazi nad velikom dvoranom, povezan je kabinet iz kojeg smo mi pratili koncerte, i on je došao da potpiše ugovor za novogodišnje koncerte. I tada je bila glavna vest da dolazi voz naših građana sa Kosova koji žele da ih neko primi iz rukovodstva naše zemlje zbog svega onog što se njima i u njihovim životima dešavalo. I, negde, dok smo mi pričali uz dogovore oko novogodišnjih koncerata, u tom rukovodstvu pao je dogovor gde mogu da ih prime zbog broja ljudi, da to bude u velikoj dvorani “Sava centra”.
Mi to nismo ni znali, dok neko nije ušao. I neko kaže, puni se sala ljudima koji su došli sa Kosova, zaista, najšireg dijapazona starosti.
Pročitajte još: Šta se dogodi ako nekoga gledate u oči 9 minuta i 57 sekundi? Ovo radite na SOPSTVENU ODGOVORNOST!
I Đole je rekao: “Hajde da vidimo, da to posmatramo”, pošto zna da postoji ta kabina. Za stolom bili tadadašnjeg rukovodstva države, a u punoj sali građni naši Srbi sa Kosova. I oni su izlazili jedan po jedan i pričali stvarno strašne životne priče. Zaista je to bilo dirljivo. Jedan veliki čovek, Balašević Đorđe je to slušao četiri sata. Mi smo se pozdravili, ugovor je bio potpisan, i on se javio posle nekoliko dana i rekao mi:
“Napisao sam jednu posebnu pesmu”.
Ta pesma je bila “Ne lomite mi bagrenje”. Dugo su je povezivali samo sa Kosovom i stradanjem Srba na Kosovu, ali ona je kao i sve jednog filozofskog, metaforičnog značenja. Ne lomite mi život, bilo gde i bilo kome. Ne lomite ono najlepše što osećam prema svojim ljubavima, prema svom bagrenju, prema svemu što su naši životi ….” rekao je Vuk Žugić.
Ne lomite mi bagrenje
Verujem, cenjeni sude
Da dobro poznaješ ljude
Vi barem imate posla
Jer ćud je ćud a sud je sud
Verujem, cenjena glavo
Da si i učio pravo
Da svakom sudiš pošteno
Jer čast je čast a vlast je vlast
I sve po zakonu, za to sam prvi
Ne bi bilo ove krvi
Da je bilo sve po zakonu
Vlast je vlasti ja to poštujem
Tu su paragrafi pa zagrabi
Nek isto je i đavolu i đakonu
Pa nek se zna!
Nek’ su mi gazili njivom
Mojom se sladili šljivom
Uvek je lopova bilo
Jer ćuk je ćuk i vuk je vuk
Nikada zlotvora dosta
Suša mi uništi bostan
I led se prospe pred žetvu
Al’ led je led a red je red!
I prekardašilo
Im’o sam bagremovu šumu
Tamo dole prema drumu
Pa sam čekao
Red je red!
Polako komšije!
Ne može samo da se uđe
Da se ruši tuđe
Lepo sam im rekao
Ne lomite mi bagrenje
Bez njih će me vetrov oduvati…
Pustite ih, moraju mi čuvati
jednu tajnu zlatnu kao dukati:
ne lomite mi bagrenje, pod njima sam je ljubio,
bosonogu i odbeglu od sna.
Ljudi smo, cenjeni sude, pa neka bude šta bude,
žao mi marama crnih, al’ plač je plač a mač je mač.
Ne pitaj šta bi sad bilo kad bi se ponovo zbilo,
ne pitaj da li se kajem, jer jed je jed a red je red!
I sve po zakonu, tu su paragrafi pa zagrabi
pošteno i za veru i za neveru.
(Telegraf)
