Sigurno ste bar jednom u životu čuli – ili izgovorili – rečenicu: „Danas sam ustao na levu nogu.“ I odmah je sve jasno: loš dan, čudan osećaj, niz sitnih (ili krupnih) nesporazuma. Ali, da li ste se ikada zapitali – zašto baš leva noga? I otkud ta izreka?
Poreklo ove fraze vodi nas daleko u prošlost – u vreme kada su ljudi svet tumačili kroz znakove, simbole i sujeverje. Još u antičkom Rimu, ali i u starim slovenskim i bliskoistočnim kulturama, leva strana je smatrana lošom, zlom, nesrećnom, dok je desna bila „strana blagoslova“, sunca i božanske zaštite.
Rimljani su verovali da ako ujutru prvo staneš levom nogom na zemlju, prizivaš nesreću za ceo dan. Zato su vojnici, sveštenici i obični ljudi pazili da se iz kreveta uvek ustane – desnom nogom napred. U nekim hramovima čak je bilo zabranjeno ulaziti levom nogom, jer se to smatralo uvredom za bogove.
Slično verovanje zadržalo se vekovima – hrišćanski srednji vek je dodatno ojačao negativnu simboliku levice, vezujući je za đavola, greh i „pogrešan put“. Levoruke osobe bile su sumnjive, a leva strana tela se povezivala s nesrećom, senkama i podsvesnim nagonima.
Naravno, danas znamo da je leva strana tela jednako važna kao i desna – i da levoruki mogu biti i umetnici, i geniji, i potpuno obični srećni ljudi, ali jezik pamti svoje drevne strahove. Zato i danas, kada dan krene naopako, instinktivno kažemo da smo „ustali na levu nogu“ – kao da je to moglo da pokrene čitavu lavinu loših događaja.
