LJudi verovatno nikada neće postati besmrtni, ali novo istraživanje pokazuje da bi ljudski život, u krajnje hipotetičkom scenariju, mogao da traje mnogo duže nego što danas možemo da zamislimo. Naučnici su pokušali da utvrde šta bi se dogodilo kada bi medicina uspela da zaustavi gotovo sve procese starenja, osim jednog – neprekidnog gomilanja mutacija u našim ćelijama.
Upravo bi te promene u DNK, prema matematičkom modelu, mogle da predstavljaju jednu od krajnjih prepreka ljudskoj dugovečnosti.
Istraživači sa Instituta za nauku i tehnologiju Skolkovo u Moskvi pokušali su da odgovore na pitanje koliko bi čovek mogao da živi kada bi svi drugi veliki mehanizmi starenja bili uklonjeni, dok bi se mutacije u ćelijama i dalje nastavile gomilati.
Rezultati istraživanja, objavljeni u časopisu npj Aging, pokazali su da bi medijana životnog veka u takvom zamišljenom scenariju mogla da se kreće između 146 i 194 godine.
Važno je, međutim, naglasiti da to ne znači da je nauka otkrila novu granicu ljudskog života. Reč je o matematičkom modelu zasnovanom na ekstremnim pretpostavkama, a tehnologija koja bi omogućila uklanjanje gotovo svih drugih procesa starenja danas ne postoji.
Mutacije u ćelijama gomilaju se tokom čitavog života
U centru ovog istraživanja nalaze se takozvane somatske mutacije – promene koje nastaju u ćelijama našeg tela tokom života.
Za razliku od mutacija koje nasleđujemo od roditelja, ove promene nastaju nakon rođenja. Mogu se pojaviti tokom deobe ćelija, ali i kao posledica različitih oštećenja DNK.
Proces se može uporediti sa neprestanim pravljenjem kopija jednog dokumenta. Svaka nova kopija uglavnom je ispravna, ali postoji mogućnost da se s vremena na vreme pojavi mala greška.
Mnoge takve promene nemaju nikakav primetan uticaj na zdravlje. Međutim, neke mogu pogoditi gene koji su važni za normalan rad ćelije. Kako godine prolaze i broj mutacija raste, povećava se mogućnost da ćelije izgube svoju funkciju, propadnu ili, u određenim okolnostima, postanu kancerogene.
Naučnici su zato pokušali da utvrde koliko bi upravo taj proces mogao da ograniči ljudski život kada bi ostali mehanizmi starenja bili uklonjeni.
Mozak i srce mogli bi da budu najveća prepreka dugom životu
Model je pokazao da različiti organi ne bi bili jednako pogođeni nagomilavanjem mutacija.
Tkiva koja imaju sposobnost efikasne regeneracije imaju veliku prednost. Kada jedna ćelija propadne, organizam je može zameniti novom.
Kao posebno otporna u modelu se pokazala jetra, koja ima veliku sposobnost regeneracije. Prema proračunima, samo nagomilavanje somatskih mutacija teško bi dovelo do njenog potpunog otkazivanja u vremenskim okvirima relevantnim za ljudski život.
Situacija je drugačija kada su u pitanju mozak i srce.
Neuroni i ćelije srčanog mišića nemaju istu sposobnost obnavljanja kao mnoga druga tkiva. Ako se tokom dugog perioda u njima nagomila dovoljno štetnih promena, organizam nema jednostavan način da oštećene ćelije zameni novim.
Zbog toga su se upravo mozak i srce u matematičkom modelu pojavili kao potencijalna „uska grla“ ljudske dugovečnosti.
Medijana životnog veka mogla bi da bude 156 godina
Kada su istraživači u model povezali ćelije mozga, srca, jetre i određene ćelije disajnih puteva, dobili su zanimljiv rezultat.
Pod određenim pretpostavkama, uključujući scenario u kojem bi rizik od drugih uzroka smrti ostao na nivou savremenog tridesetogodišnjaka, medijana životnog veka iznosila je 156 godina.
Drugim rečima, prema tom hipotetičkom modelu, polovina ljudi živela bi kraće, a polovina duže od 156 godina.
Kada su naučnici promenili pretpostavke o međusobnoj povezanosti starenja različitih organa, dobili su širi raspon – između 146 i 194 godine.
To sugeriše da bi somatske mutacije mogle imati važnu ulogu u ograničavanju ljudske dugovečnosti, ali svakako nisu jedini razlog zbog kojeg ljudi danas žive znatno kraće.
Da li bi čovek mogao da živi nekoliko stotina godina?
Najzanimljiviji deo istraživanja odnosi se na ekstremne matematičke scenarije.
U osnovnom modelu procenjena maksimalna starost bila je oko 470 godina. Kada su naučnici koristili različite pretpostavke o tome koliko su procesi starenja organa međusobno povezani, teorijski maksimum kretao se između približno 210 i 557 godina.
Ipak, ove brojke ne treba tumačiti kao predviđanje budućnosti.
Naučnici ne tvrde da će ljudi jednog dana živeti 500 godina. Reč je o matematičkim granicama dobijenim u ekstremnim modelima, a ne o biološki verovatnom životnom veku čoveka.
Za poređenje, najduže potvrđeni ljudski život i dalje pripada Francuskinji Žan Kalman, koja je preminula 1997. godine u 122. godini.
U stvarnosti je proces starenja mnogo složeniji
Osnovna ideja studije bila je da se zamisli svet u kojem bi medicina jednog dana uspela da zaustavi ili neutrališe gotovo sve druge procese povezane sa starenjem.
U stvarnom životu, međutim, organizam je daleko složeniji.
Starenje uključuje promene u radu mitohondrija, skraćivanje telomera, poremećaje u funkcionisanju proteina, epigenetske promene, starenje ćelija, iscrpljivanje matičnih ćelija i promene imunskog sistema.
Osim toga, organi ne stare izolovano. Problemi koji nastanu u jednom sistemu mogu imati posledice na čitav organizam.
Zato autori studije naglašavaju da njihove rezultate treba posmatrati kao teorijsku granicu koju bi mogao da postavi samo jedan mehanizam starenja, a ne kao procenu koliko će ljudi jednog dana zaista živeti.
Naučnici se i dalje ne slažu oko toga zašto starimo
Jedno od najvećih pitanja moderne biologije i dalje nema konačan odgovor – šta je zapravo osnovni uzrok starenja?
Profesor molekularne biogerontologije Žoao Pedro de Magaljaeš upozorava da je veoma teško odrediti krajnju granicu ljudskog života na osnovu samo jednog procesa.
Još nije potpuno jasno koje promene koje se pojavljuju u starijem organizmu zaista uzrokuju starenje, a koje su samo njegova posledica.
Naučnici i dalje raspravljaju o tome da li je starenje prvenstveno rezultat nagomilavanja slučajnih oštećenja tokom života ili deo odgovora treba tražiti u biološkim programima koji upravljaju funkcionisanjem naših ćelija.
Postoje i teorije prema kojima bi napredne metode ćelijskog reprogramiranja jednog dana mogle značajno da produže ljudski život. Međutim, tehnologije koje bi omogućile takve promene za sada su daleko od praktične primene.
Najvažnije pitanje ostaje bez odgovora
Nova studija ne otkriva koliko čovek zaista može najduže da živi.
Ona, međutim, pokazuje da bi čak i u scenariju u kojem bi medicina uspela da reši gotovo sve druge probleme povezane sa starenjem, nagomilavanje mutacija u ćelijama moglo da ostane ozbiljna prepreka dugovečnosti.
Istraživanje zato otvara novo pitanje – ako bismo jednog dana uspeli da zaustavimo jedan po jedan mehanizam starenja, šta bi na kraju ostalo kao poslednja granica ljudskog života?
Za sada odgovor ne postoji.
Čak i među vodećim stručnjacima za starenje i dugovečnost i dalje je otvoreno jedno od najvažnijih pitanja savremene nauke – zašto uopšte starimo i da li će čovek ikada moći da značajno pomeri granice sopstvenog životnog veka?
(Direktno)
BONUS VIDEO:
