Ново истраживање указује на то да интензитет вежбања може бити важнији од његовог трајања.
Шта има вец́и ефекат на тело: дуже вежбање умереним интензитетом или кратки налети енергичног вежбања?
Нова студија нуди увид, откривајуц́и да је јачи интензитет имао много вец́и непосредни утицај на молекуле него 90 минута умереног вежбања, пише Хеалтх.
Стручњаци кажу да налази, недавно објављени у часопису Целл Репортс Медицине, помажу у објашњењу како тело реагује на различите интензитете вежбања. Али потребна су додатна истраживања како би се знало да ли се молекуларни ефекти примец́ени након спринта заправо преводе у боље здравствене користи, рекао је главни аутор Пол Коен, виши лекар на Универзитету Рокфелер.
Како јачи интензитет утиче на крв?
За потребе свог експеримента, Коен и његове колеге поделили су 19 мушкараца у две групе и задали им различите вежбе на собном бициклу. Прва група је изводила спринт-интервалне вежбе које су се састојале од шест тридесетосекундних деоница вожње високог интензитета, уз паузе за опоравак од четири минута између сваке серије. Друга група је возила бицикл непрекидно 90 минута, умереним темпом. Истраживачи су узимали узорке крви од учесника пре и после вежбања.
Тим је уочио јасну разлику: код групе која је практиковала спринт дошло је до значајнијих промена у нивоу протеина и других молекула у крви након вежбања у односу на оне који су возили бицикл дуже време. Спринт је такође изазвао тренутни пораст нивоа протеина укључених у процесе ремоделирања и развоја крвних судова, док је након дуже вожње умереног интензитета било потребно неколико сати да се одређени протеини појаве у крвотоку.
Асад Р. Сидики, доцент клиничке рехабилитационе медицине на Медицинском колеџу „Веил Корнел”, који није учествовао у овом истраживању, изјавио је да резултати „јасно показују да тело различито реагује на кратке, интензивне налете вежбања максималним напором у односу на дуготрајније и континуирано вежбање мањег интензитета”. Тај налаз је логичан, додао је Сидики, с обзиром на то да те две врсте вежбања постављају веома различите захтеве пред организам. Ипак, студија је имала одређена важна ограничења. Била је малог обима и недостајала јој је разноликост, будуц́и да су сви учесници били млађи мушкарци доброг метаболичког здравља. То значи да се добијени резултати можда не могу применити на ширу популацију.
Упркос одређеним ограничењима, студија намец́е очигледно питање: да ли се вец́е молекуларне промене заиста претварају у вец́е здравствене користи? Студија указује на то да је управо тако. Како би стекли увид у дугорочне здравствене ефекте различитих врста вежбања, истраживачи су анализирали податке више од 53.000 људи. Утврдили су да су многи протеини чији се ниво мења након спринта повезани са мањим ризиком од хроничних обољења, попут гојазности и дијабетеса типа 2. Ипак, то је немогуц́е са сигурношц́у тврдити, додао је он, јер студија није била осмишљена тако да утврди која је врста вежбања боља за здравље.
Дакле, шта би требало да радите?
Сам по себи, ови налази нису разлог да се фокусирате искључиво на спринт, кажу стручњаци. У стварности, разлика између кратких вежби високог интензитета и споријих вежби ниског до умереног интензитета „вероватно је занемарљива”, рекао је Садики.
- Најважније је да се прво фокусирате на основе и успоставите почетни ниво кретања и физичке спремности.
За то је Садики препоручио комбинацију тренинга снаге (са оптерец́ењем), аеробног кардио-тренинга и вежби за побољшање равнотеже, преноси Хеалтх.
БОНУС ВИДЕО
