Primećujete da dete dok uči grize usnu, gricka nokte ili uvija pramen kose oko prsta? Kažete mu: "Prestani da diraš prste", "Pusti kosu", "Ne grizi usnu", a ono nakratko prestane — da bi ubrzo ponovilo isto.
Ovakva ponašanja mogu spadati u ponavljajuća ponašanja usmerena na telo (BFRB). Ne znače automatski da dete ima neki poremećaj. Ponekad su prolazna navika, ali kod neke dece mogu postati toliko učestala da dovode do ranica, krvarenja, čupanja kose ili drugih teškoća.
Zašto dete to radi?
Prvo pitanje koje roditelji obično postave jeste: "Kako da ga nateram da prestane?" Međutim, korisnije je pokušati da razumemo šta prethodi tom ponašanju.
Kod neke dece ono se javlja kada su napeta ili frustrirana, kod druge tokom dosade, dugotrajnog učenja ili koncentracije. Nekad je razlog sasvim fizički — na primer, hrapav deo kože ili ispucala usna detetu privuče pažnju. A ponekad ponašanje jednostavno postane automatizovana navika.
Zato ne treba svako grickanje usne ili čupkanje kose tumačiti kao znak određene emocije.
Obratite pažnju kada se ponašanje javlja
Pre nego što detetu po ko zna koji put kažete "prestani", nekoliko dana posmatrajte kada se to najčešće događa. Možda dete kida kožicu oko noktiju samo dok radi domaći zadatak. Možda uvija kosu dok gleda televiziju ili čita. Možda grize usnu kada mu neki zadatak ne ide.
Kada primetite obrazac, razgovarajte s njim u mirnom trenutku. Umesto pitanja: "Zašto to radiš?", pokušajte sa: "Primetila sam da diraš kožu oko noktiju dok radiš matematiku. Da li si to i ti primetio?"
Nemojte insistirati da dete mora da zna odgovor. Moguće je da ni samo ne zna kada i zašto to radi.
Kako možete da mu pomognete?
Ako je problem u nekoj fizičkoj neprijatnosti, počnite od toga. Redovno skraćivanje noktiju, nega suve kože ili zaštita ispucalih usana mogu smanjiti potrebu za diranjem.
Ako dete u određenim situacijama stalno traži nešto što bi radilo rukama, možete probati jednostavan predmet za manipulisanje — mekanu lopticu ili mali predmet različite teksture. Neće svako dete reagovati isto, pa je najbolje videti šta mu zaista prija.
Kod starije dece može pomoći i diskretan dogovoreni signal. Na primer, blag dodir po ruci može mu skrenuti pažnju da ponovo dira kožu ili kosu, bez opominjanja pred drugima.
Postoje i stručne metode, poput treninga promene navike (habit reversal training), u kojima dete uči da prepozna trenutak kada se javlja potreba za ponašanjem i zameni ga drugom, fizički nespojivom radnjom — na primer, kratkim spajanjem ili stiskanjem šaka.
Zašto kazne i kritike uglavnom nisu dobro rešenje?
Rečenice poput "Pogledaj šta si uradio svojim rukama!" ili "Zar ne možeš samo da prestaneš?" mogu delovati kao logična reakcija, ali detetu ne daju novu strategiju.
Ako se zbog svog ponašanja oseća posramljeno, može početi da ga skriva umesto da nauči kako da ga kontroliše. Isto važi i za obećanja nagrade za potpuno prestajanje — dete nekada jednostavno ne može da zaustavi ponašanje samo zato što to želi.
Mnogo je korisnije pohvaliti male korake: kada samo primeti da to radi, kada upotrebi dogovorenu alternativu ili kada vam kaže da mu je teško da kontroliše impuls.
Razgovor može početi sasvim jednostavno
- Primećujem da u poslednje vreme često grizeš usnu. Ne ljutim se na tebe. Hajde da zajedno vidimo kada se to dešava i šta možemo da uradimo da ne povrediš sebe.
Cilj nije da dete preko noći prestane. Važnije je da nauči da prepozna šta se dešava i da postepeno pronađe drugi način da odgovori na tu potrebu.
A jedan od prvih znakova napretka može biti upravo trenutak kada vam dete samo kaže: "Vidi, opet sam počeo da grizem usnu." To znači da je ponašanje počelo da primećuje — a to je važan korak.
(Yumama)
BONUS VIDEO
