Pravi vernici ovo nikada sebi ne bi dopustili
Po Bibliji, u hrišćanskoj religiji postoje grehovi koji se smatraju neoprostivim.
Svesno protivljenje istini
Savršen primer ovakvih grešnika su fariseji i književnici, koji su se oštro i dugo protivili Hristu, a tome svedoči sam biblijski tekst. Pošto je Isus činio javna čuda fariseji su ga, ne želeći da poveruju da je Bog, klevetali za magijsko delovanje, uz pomoć đavola. Na kraju krajeva, oni su i omogućili ubistvo samoga Bogočoveka Hrista.
Očajanje koje vodi u samoubistvo
S obzirom na to da je Bog ljubav (1Jov 4,8), njegova milost je beskonačna i nijedan greh je ne može nadvladati – samoubistvo je znak nepokajanja. Zato je iskreno pokajanje povratak Bogu i ta vrata su uvek otvorena za čoveka.
Satana ne želi da pođe tim putem, jer je tvrdoglav. Zato njegovo otpadanje od Boga možemo nazvati prvim samoubistvom. Prvi čovek koji je izvršio samoubistvo u Bibliji bio je Juda, nakon izdaje Hrista. Zato i kažemo da se Juda nije pokajao, a smrću je i sebe uskratio za jednu takvu mogućnost. Tako i svaki čovek koji padne u očajanje i uradi istu stvar čini najgori greh – umesto da se suoči i potraži Božiju ljubav i oproštaj, on uništi sebe. Ovo je greh gordosti i malodušnosti.
Lažno pouzdanje u milost Božiju
O ovome je pisao veliki ruski duhovnik Sveti Teofan (Georgije) Zatvornik. U njegovom tumačenju čovek čini ovaj teški greh kada ima „lažno pouzdanje u milost Božiju, ne menjajući svoj nečist i neokajan život“. Takvi grešnici, zapravo, poriču pravedan Božiji sud i lažno se teše da Boga nije briga za njihove grehe. Svetitelj za takve ljude kaže da žive u zabludi da propovednici samo žele da plaše narod govoreći im o neoprostivim gresima. Oni govore kako je Bog ljubav i kako ima vremena za pokajanje – ako je toliko važno kao što propovednici pričaju – negde u starosti kad se ižive.
(Krstarica)
