Јукико Учида, професорка културне психологије на Универзитету у Кјоту и директорка Института за будућност људског друштва, открива да многи Јапанци добар живот дефинишу као хеибун на јинсеи — стабилан, обичан живот. У дословном преводу: "нормалан живот".
У јапанској култури постоји дубоко поштовање према мирним, неупадљивим данима и малим, тихим радостима које они носе: укусан оброк, смех подељен са пријатељима, ведро плаво небо, весели пас непознатог пролазника. Како Учида примећује у разговору за Псyцхологy Тодаy, срећа не мора долазити из великих, спектакуларних тренутака. Срећом, уз пажљиво посматрање, микро-радости су нам увек на дохват руке.
Једно од Учидиних истраживања, спроведено међу запосленима из различитих култура, показало је ову теорију на делу. Док су амерички и британски учесници своју срећу на послу често везивали за достигнућа попут титула и бонуса, јапански учесници су описивали своју срећу као скромну и суптилну — не као нешто што мења свет.
Три јапанска концепта за добар живот
Посматрање среће кроз различите културне призме шири наше видике, продубљује разумевање и подстиче међусобно учење. Како каже Учида, ово нам помаже да престанемо да срећу доживљавамо као ограничен ресурс за који се морамо борити. Када схватимо да људи срећу траже на разне начине, лакше сарађујемо. Нисмо ривали, већ сапутници на истом путу.
Три јапанска концепта посебно могу помоћи у осветљавању пута ка добром животу.
Омоиyари: Доброта према другима, доброта према себи
Омоиyари је спој емпатије, саосећања и пажљивости — интуитивно разумевање потреба других. Сматра се темељним јапанским вредностима и описује се као „алтруистичка сензитивност“ и „способност и воља да се осете осећања других“. Учида га назива интуитивном друштвеном подршком:
„Омоиyари подразумева да будемо усклађени са потребама других, да их предосетимо и понудимо помоћ чак и пре него што је затраже.“
Ова сензитивност важи и за нас саме. Препознавање и испуњавање сопствених потреба јесте чин радикалне љубазности.
Wаби-саби: Лепота у несавршенству
Концепт wаби-саби надилази естетику „рустичне једноставности“ или „суптилне елеганције“. Његов утицај досеже и јапанску психологију.
„Wаби-саби нас учи да живот није само о врхунцима хедонистичких ужитака, већ и о тихој радости у стабилним, па чак и монотоним тренуцима“, каже Учида.
Као у уметности аранжирања цвећа (икебана), где се користе и пупољци и прецветали цветови, wаби-саби нас позива да у сваком стадијуму живота видимо лепоту пролазности.
Ицхи-го ицхи-е: Збирка непоновљивих тренутака
Израз ицхи-го ицхи-е, који потиче из 16. века, може се превести као „један живот, један сусрет“. Чувени мајстор чајне церемоније Рикју учио је да је свака чајна церемонија јединствени, непоновљиви догађај који заслужује пуну пажњу.
„Ицхи-го ицхи-е је позив да ценимо сваки сусрет онаквим какав јесте: пролазан, јединствен и драгоцен,“ објашњава Учида.
Како бисмо живели када бисмо сваки тренутак третирали као непоновљив?
Као што је француска филозофкиња Симон Вејл написала:
„Пажња је најређа и најчистија форма великодушности.“Шта би значило пружити такву пажњу другима, свету и себи?
Предосећај радости
Одјеци јапанске мудрости могу се пронаћи кроз векове и културе: код стоичких филозофа који су учили о складу са собом и универзумом, код мистика који су захвалност сматрали највишим обликом молитве, код песника који нас стално подсећају да држимо очи и срца широм отворена.
Можда је тајна доброг живота управо у томе: корачати кроз дане са благим предосећајем радости.
Можда ће то бити љубав, у свим њеним облицима.
Замислите да стојите на прагу заљубљивања, знајући да љубав долази. Јапанци то зову кои но yокан — предосећај љубави.
А можда ће то једноставно бити спремност да останемо отворени за лепоту наших обичних дана, свесни да смо већ сада у поседовању највећег поклона од свих: самог живота.
Живот у хармонији
Јапанска култура дубоко повезује срећу са другима. Цењење малих ствари свакодневног живота јесте обележје јапанске среће. Омоиyари нас учи интуитивној бризи за друге, али и за себе. Wаби-саби нас подсећа да пронађемо лепоту у несавршенству и тихој радости обичних тренутака.
Добра вест? На свету постоје бесконачни путеви до среће.
Многи од тих путева стављају појединца у центар: развијање унутрашњих снага, постизање циљева, живљење у складу са сопственим вредностима. У овом погледу, срећа је једно од најважнијих „уради сам“ остварења живота.
Ипак, када је психолошкиња Јукико Учида почела да проучава срећу у различитим културама, била је изненађена колико је у неким културама (попут америчке) срећа уско повезана са личним напором. У Јапану је, каже она, срећа више релацијска:
„У Јапану, срећа је више уравнотежена. Иако су наше вештине и постигнућа важни, наша срећа је дубоко повезана са другима.“
Ослањање само на себе није довољно — наши ресурси и моћ су ограничени.
Хармонија са природом и другима
Ова свест о међузависности посебно долази до изражаја у временима несреће. Дуготрајна изложеност природним катастрофама у Јапану додатно је учврстила вредности међусобне подршке и поштовања природе.
Као што су Учидина истраживања показала након разорног земљотреса Тохоку-Канто 2011. године, чак и усред туге, многи људи су успели да доживе тренутке дубоке духовне среће.
Ова способност, објашњава она, резултат је традиционалног јапанског става према срећи: трансцендентална свест о међуповезаности.
Дугорочна, обична срећа
Јапанска мудрост подстиче дугорочно трајање среће. То значи неговање унутрашњег мира, балансирање емоција и цењење малих ствари, уместо трке за грандиозним задовољствима.
Стрпљиво, промишљено, стабилно — управо тако расте права, одржива срећа.
(Задовољна)
