Васпитање деце један је од највећих изазова са којима се родитељи суочавају.
Многи су одрасли у породицама у којима је викање било уобичајен начин дисциплиновања, па није лако променити обрасце понашања које носимо из детињства.
Међутим, данас бројна истраживања показују да викање није ефикасан начин да дете промени понашање или послуша родитеља. Штавише, стручњаци упозоравају да често излагање повишеном тону може оставити дугорочне последице на дететово емоционално здравље. Управо због тога све више родитеља бира мирнији и повезанији приступ васпитању.
Наравно, и најстрпљивији родитељи понекад изгубе живце. Када се то догоди, многи осећају грижу савести и покушавају да исправе ситуацију. Стручњаци сматрају да искрено извињење и разговор са дететом након сукоба могу ублажити негативан утицај таквих тренутака. Овај приступ познат је као "прекид и обнова односа" (руптуре анд репаир) и сматра се важним делом здравог родитељства.
Ипак, ако је викање чест начин дисциплиновања, стручњакиња за контролу беса Андреа Махер каже да постоји један знак који то може да открије.
Знак да се на дете превише често виче
Андреа Махер, мама троје деце и сертификована стручњакиња за контролу беса, на свом Инстаграм профилу, који прати више од 540.000 људи, открила је да најважнији знак није оно што већина родитеља очекује.
- То није дете које има изливе беса. Није дете које виче. Није чак ни оно дете које сви примећују - каже она.
Према њеним речима, дете које често трпи вику врло често је управо оно које се извињава и када није урадило ништа лоше.
- То је дете које пита: 'Јеси ли љут(а) на мене?' То је дете које паничи због ситних грешака. Дете које пажљиво посматра расположење других пре него што проговори - објашњава Андреа.
Она додаје да, ако вам ово звучи познато, могуће је да се и сами превише лако наљутите, а затим осећате кривицу.
- Живот је ужурбан. Стрес се нагомилава. Иста реакција се понавља. Тако се зачарани круг наставља - каже она.
Кривица није довољна да промени навике
Андреа истиче да осећај кривице сам по себи неће спречити родитеља да поново повиси тон. Уместо тога, потребно је развити другачији план и пронаћи начине да се стрес регулише пре него што прерасте у викање.
Родитељство није питање савршенства, већ спремности да учимо и мењамо обрасце понашања. Грешке се дешавају, али оно што деци највише значи јесте да се после конфликта осећају саслушано, безбедно и вољено.
(Yумама)
БОНУС ВИДЕО
