На крајњем северу Пакистана, у планинској долини Хунза, која се сместила у регији Гилгит-Балтистан, станује народ који живи и до 120, 130 година. Неки од њих наводно су прославили и 145. рођендан пре него што су напустили овај свет.
Тачан број година тешко је одредити јер Хунзе немају извод из матичне књиге рођених, нити доказе којима би могли да докажу своју дуговечност.
У остатку Пакистана просечан животни век је 67 година, али на крову света, у изолованим беспућима Хималаја, владају другачији закони живота и смрти. Истраживачи су забележили да жене могу да остану у другом стању врло касно, чак у шездесетима и касније, а сматра се и да ретко болују од рака. Научници објашњење виде у исхрани и окружењу.
Мање меса, више воћа
Хунзе пију воду из глечера, узгајају своју храну, а с обзиром на то да су одсечени од оближњих градова, не једу ништа прерађено. Кајсије су често на њиховом јеловнику, а током поста данима, па чак и месецима, не једу ништа осим свежег сока и коштица тог суперздравог воћа. Месо им није сваког дана на јеловнику, доминирају житарице и поврће. Практикују јогу, вежбе дисања и медитацију.
Њихово порекло обавијено је тајном. Светлије су пути од свих суседних народа, а њихов је језик (бурушки) сличнији баскијском него било ком другом који их окружује. Претпоставља се да су потомци војника Александра Великог који нису могли да га следе, него су одлучили да остану на Хималајим.
(Пункуфер)
