Na krajnjem severu Pakistana, u planinskoj dolini Hunza, koja se smestila u regiji Gilgit-Baltistan, stanuje narod koji živi i do 120, 130 godina. Neki od njih navodno su proslavili i 145. rođendan pre nego što su napustili ovaj svet.
Tačan broj godina teško je odrediti jer Hunze nemaju izvod iz matične knjige rođenih, niti dokaze kojima bi mogli da dokažu svoju dugovečnost.
U ostatku Pakistana prosečan životni vek je 67 godina, ali na krovu sveta, u izolovanim bespućima Himalaja, vladaju drugačiji zakoni života i smrti. Istraživači su zabeležili da žene mogu da ostanu u drugom stanju vrlo kasno, čak u šezdesetima i kasnije, a smatra se i da retko boluju od raka. Naučnici objašnjenje vide u ishrani i okruženju.
Manje mesa, više voća
Hunze piju vodu iz glečera, uzgajaju svoju hranu, a s obzirom na to da su odsečeni od obližnjih gradova, ne jedu ništa prerađeno. Kajsije su često na njihovom jelovniku, a tokom posta danima, pa čak i mesecima, ne jedu ništa osim svežeg soka i koštica tog superzdravog voća. Meso im nije svakog dana na jelovniku, dominiraju žitarice i povrće. Praktikuju jogu, vežbe disanja i meditaciju.
NJihovo poreklo obavijeno je tajnom. Svetlije su puti od svih susednih naroda, a njihov je jezik (buruški) sličniji baskijskom nego bilo kom drugom koji ih okružuje. Pretpostavlja se da su potomci vojnika Aleksandra Velikog koji nisu mogli da ga slede, nego su odlučili da ostanu na Himalajim.
(Punkufer)
