Suze su univerzalni ljudski odgovor na snažne emocije, ali ne plaču svi na isti način. Naučna istraživanja pokazuju da sklonost ka plakanju zavisi od složene kombinacije neurologije, osobina ličnosti i našeg biološkog odgovora na okruženje.
Sklonost ka lakom plakanju često je povezana sa osobinom koja se naziva osetljivost senzorne obrade. LJudi koji imaju ovu osobinu u nauci su poznati kao visoko osetljive osobe, a procenjuje se da čine između petnaest i trideset odsto populacije.
NJihov mozak znatno snažnije reaguje na emotivne i senzorne stimuluse, što znači da dublje obrađuju i doživljavaju svet oko sebe. Zbog nižeg praga osetljivosti, oni veoma lako zaplaču kada su preplavljeni informacijama, bilo da je reč o umetničkom delu ili stresnom društvenom sukobu.
Osobine ličnosti i duboka obrada informacija
Pored senzorne osetljivosti, stepen empatije igra ključnu ulogu u učestalosti plakanja. Prema novim psihološkim istraživanjima o plakanju, visoko empatični pojedinci liju suze i u negativnim i u izrazito pozitivnim situacijama, poput trenutaka kada svedoče tuđoj dobroti.
Sa druge strane, osobe sa izraženim neuroticizmom, koji odražava emotivnu nestabilnost, plaču češće isključivo u negativnim okolnostima, usled osećaja frustracije ili bespomoćnosti.
Takođe, stil vezivanja u bliskim odnosima direktno utiče na suze, jer ljudi sa anksioznim ili sigurnim stilom vezivanja plaču mnogo lakše nego oni koji emotivno izbegavaju bliskost.
Biologija suza i nervni sistem
Sam čin plakanja složen je neurobiološki proces koji aktivira centralnu autonomnu mrežu (CAN) u mozgu. Strukture poput periakvaduktalne sive mase (PAG) kontrolišu mišiće lica i glasne žice, dok amigdala obrađuje snažne emocije pre nego što telo uopšte pusti suzu.
Prolivanje emocionalnih suza pokreće parasimpatički nervni sistem, pre svega nervus vagus, koji celom organizmu pomaže da se umiri. Suze na taj način oslobađaju korisne hormone poput endorfina i oksitocina, pružajući prirodno olakšanje i smanjujući fiziološku napetost.
Razlike u učestalosti plakanja snažno su oblikovane biološkim faktorima, a posebno dejstvom određenih hormona. Prolaktin, hormon čiji je nivo prirodno viši kod žena, direktno podstiče proizvodnju suza i emotivnu osetljivost.
Muškarci, nasuprot tome, tokom puberteta doživljavaju nagli rast testosterona, za koji su naučnici utvrdili da snažno inhibira emotivno plakanje. To objašnjava zašto dečaci i devojčice u ranom detinjstvu plaču podjednako često, dok u odraslom dobu žene zaplaču u proseku dva do pet puta mesečno, a muškarci najviše jednom.
Emocionalne suze, koje su karakteristične isključivo za ljudsku vrstu, obavljaju i izuzetno važnu društvenu funkciju. Plakanje deluje kao snažan neverbalni signal koji okolini jasno poručuje da je pojedincu potrebna podrška ili uteha, čime se podstiče biološko povezivanje među ljudima.
LJudi koji plaču posmatračima gotovo uvek deluju pouzdanije, iskrenije i saosećajnije, ali takva percepcija u velikoj meri zavisi od društvenog konteksta. Dok suze u privatnom okruženju izazivaju empatiju, plakanje na radnom mestu posmatrači i dalje često pogrešno tumače kao znak emotivne nestabilnosti.
(RTS)
