Подстакнути актуелном пандемијом Корона вируса и порастом броја оболелих широм света разговарамо о депресији.
Како разликовати благу од умерене и тешке депресије и на који начин можемо себи помоћи у овој напетој свакодневници открива нам уважени стручњак, специјалиста психијатрије проф. Др Славица Ђукић Дејановић.
Инфекција КОВИД-19 праћена „тихом пандемијом“ менталних проблема код огромног броја људи на свету, због чега је неопходно одредити адекватне мере спречавања, раног откривања, ваљаног ублажавања и лечења симптома, као и сугестије за коректно функционисањае особа које су погођене овим проблемом.
Спречавање и ублажавање симптома депресивности се посебно односи на три ризичне групе особа и то оних:
• Код којих је констатована инфекција ковидом
• Који су, из професионалних разлога, у првој линији контакта са оболелима
• Који су изгубили своје најближе због смртног исхода током инфекције или оних који стрепе да ће изгубити своја радна места због новонастале ситуације.
Фото: проф. Др Славица Ђукић Дејановић, специјалиста психијатрије
Број особа које имају потребу за стручном подршком и број расположивих стручњака за ментално здравље током пандемије нису усклађени. Првих је све више, а других, због ангажованости у Ковид систему, болести или изолације је мањи.
Посебно пажњу треба обратити на симптоме депресивности. Истраживања показују да током пандемије једна од десет особа извештава о сопственом депресивном расположењу. Ова констатација има универзални карактер, типична је за читав свет, што је показала америчка студија*. У првој половини 2019. године 6,6% тестираних имало је симптоме депресије. У мају 2020. године тај проценат је износио је 24.4 % , а у децембру 2020. године чак је био преко 30 %. Депресивна особа је несрећна, утучена, тужна, очајна и беспомоћна. Да би се констатовала депресивна епизода, симптоми код оболелог трају најмање две недеље. Критеријуми за одређивање интензитета (тежине) депресивне болести су јасно дефинисани, те сама епизода може бити блага, умерена и тешка.
Фото: Промо/Тенсилен
Број симптома заправо одређује тежину клиничке слике. „Типични“ симптоми депресије су: депресивно расположење, губитак интересовања или задовољства и смањење енергије или појачан замор. У такозване „остале“ симпотоме депресије спадају: пад концентрације, смањено самопоуздање, осећање кривице и безвредности, песимистичан поглед на будућност, поремећај циклуса спавања и будности, поремећај апетита, склоност ка самоповређивању или суициду… Међу психолошким симптомима јавља се немогућност уживања, перфекционизам, песимизам, неодлучност, когнитивна дисторзија (појава да неко негативно доживљава стварност, па појачава негативне мисли и емоције). Понашање које открива депресију јесте плачљивост, свадљивост, изливи беса, социјално повлачење, радохолично понашање или злоупотреба супстанци. Честе су стомачне, сексуалне, кардиолошке сметње, као и болови у различитим деловима тела.
Дијагностиковање благе депресивне епизоде, подразумева да особа испољава најмање два „типична“ симптома и два симптома које номинујемо као „остали“ симптоми. Када је у питању умерено тешка епизода, особу карактерише, најмање два „типична“, али и најмање 4 такозвана „остала“ симптома, док се тешка депресивна епизода карактерише испољавањем сва 3 „типична“ и најмање 5 такозваних „осталих“ симптома.
Шта национални и међународни водичи препоручују за третман депресије. У третману благе депресивне епизоде као и краткотрајне, депресије одраслих - прва линија нису антидепресивни лекови. (код благе депресивне епизоде примена медикамената је једино оправдана уколико је код оболелог било претходних епизода умереног или тешког интезитета и кад симптоми трају дуже од два до три месеца). Особе са благом депресијом добро реагују на саветодавне стручне интервенције, примену психотерапије и суплемента као што је Тенсилен® на бази САМе (природна супстанца важна за стварање хормона серотонина, норадреналина и допамина - који су важни за добро расположење) и комплекса Б витамина.
Оболели са умереним или тешким облицима депресивне епизоде изискује преглед и дијагнозу психијатра, и у склопу терапијског третмана треба да добију антидепресив. Знања о депресивности и депресивним епизодама, као и о тежини патњи особа са депресијом треба побољшати међу здравственим радницима, али и у општој популацији. Од помоћи би могли бити едукативни програми у оквиру којих би и здравствени радници и особе са тегобама могле да савладају релативно једноставну примену тестова за самопроцену депресивности.
